Nevernica

O meni mnogi kažu da sam – nevernica. Ali, tu optužbu ipak smatram nepoštenom. Jeste da ne idem nedeljom ujutro u crkvu i ne verujem u Boga. Ali smatram da svako od nas, bez obzira na to šta oseća ili ne, kada sedi noću pod zvezdama ili kada ga pritiska strašna težina svemira, ili kad radi nešto što je sasvim prirodno i normalno, na primer, pravi novi raspored nameštaja u stanu… Svi mi verujemo u nešto.

Tako i ja verujem u mnogo toga. Verujem u prvi utisak, drugu priliku i treću sreću. Verujem za one bez nade i svoje sestre u nesreći.

Verujem da treba govoriti istinu ljudima koje volite. Verujem u sitne laži kada je to potrebno. Verujem da se ljudi mogu pronaći kada to iskreno žele. Verujem da postoje ljudi, moji prijatelji, koji bi „stavili ruku u vatru“ za mene.

Verujem da zube treba prati uveče zbog zdravlja i ujutro zbog lepote. Verujem u isceliteljsku moć čaja od nane i petit-keksa. Verujem da treba probati kolače dva minuta nakon što se izvade iz rerne, pa makar ti opekli usne i jezik. Mislim, pa jednom se živi, zar ne?
Verujem u nedeljni ručak koji obavezno treba da sadrži supu, piletinu i pire krompir, sve ostalo je opciono. Verujem da goste uvek treba dočekati sa osmehom. Verujem da se ‘po jutru dan poznaje’.

Verujem da su nam drugi ljudi i raj i pakao. Da oni neizostavno čine naš život, da li boljim ili gorim, to je samo na nama. Verujem u slobodnu volju. I da sami biramo svoje akcije, reakcije i interakcije.

Ako ti neko učini uslugu, treba kazati ‘hvala’, čak i ako nisi sto posto, sasvim i potpuno zadovoljan istom. Verujem u ljubaznost i lepu reč…

No, iznad svega ja verujem u ljubav. Voleti – to je moja crkva i moja molitva.

I verujem da smo on i ja suđeni jedno drugom i da se sve što se desilo moralo desiti baš tako, da je sve u mom i njegovom životu vodilo baš do ovog trenutka, do momenta kad smo se ponovo sreli i zavoleli… I da smo oboje konačno pronašli svoju sreću…