U trećem razredu osnovne škole uči se pravilo da reči u rečenici koje su povezane moraju da se slažu po rodu i po broju. O broju ovog puta neću, samo o rodu. U gramatici srpskog jezika ima tri roda. To su muški, ženski i srednji rod.
I svi znamo (i pre trećeg razreda) da se kaže „devojčica je učiLA“, a „dečak je učiO“; „miš je maLI“ a „mišica je maLA“; petao je gluP, kokoška gluPA, a pile gluPO… I tu nema mnogo mudrosti. Zar ne?
A zašto onda imamo problem kada su imenice (ženskog roda, uglavnom) u pitanju? Zašto kažemo da je ona pedagog ili psiholog? Zašto nije pedagoškinja odnosno psihološkinja? „Mene nerviraju te ’škinje’ “, sto puta sam čula. Ili „spisateljica je hrvatska (???) reč“.
Pa, mogu da te nerviraju i da ti smetaju do mile volje, one postoje i treba ih nazivati pravim imenom. Nekada žene nisu mogle da se bave naukom, pa nije ni bilo naučnica. Nisu postojale. Postojali su samo naučnici. Doktori ili učitelji bili su samo muškarci, a doktorice i učiteljice su bile misaone imenice. Danas je drugačije. Verujte. Danas žena može da bude ginekolog i u tom slučaju se ona zove ginekološkinja. Ili astronaut, što bi glasilo astronautkinja. Možda vas nerviraju, ali postoje.
Nekad nije postojao semafor, pa kad smo ga izmislili, dali smo mu i ime. Nismo ga nazvali stub sa svetlima u tri boje koje se smenjuju u pravilnom rasporedu. Zašto onda ženu koja se bavi antropologijom ne zovemo antropološkinja nego – žena koja je antropolog?
Kako je moguće da u knjizi koju je pisao čovek koji je doktor u svojoj oblasti, knjizi koja je (verujem) prošla kroz lekturu i korekturu nađemo sklop rečenica recimo ovakav:
„Protagonista je žena starosti 34 godine. Seo je na stolicu i rekao…“
Ko je seo na stolicu? Protagonista koji je žena! Kako je moguće da je žena SEO na stolicu? Još jednom ponavljam – gradivo trećeg razreda osnovne škole!
U novinama srećem ovakav tekst:
„Milica je književnik i novinar koji je dobio mnogo prestižnih nagrada…“
Po kom to pravopisu srpskog jezika se kaže da je Milica DOBIO mnogo nagrada?
Na fejsbuk stranici biblioteke (ako iko treba da poznaje gramatiku i pravopis, trebalo bi da su to oni koji rade u biblioteci, zar ne?) piše:
„Decu je dočekala knjižničar Jovana…“
Ovo je suprotan primer od onih ranijih. Ovde je knjižničar DOČEKALA.
Imam još stotinu primera, ali shvatili ste poentu? Ili niste? Hoćete li reći „u pravu si ti, ali meni to defektološkinja baš ružno zvuči“. „Jeste, ja sam vaspitačica, ali u diplomi piše vaspitač!“ Pa, i te diplome bi trebalo da se promene, kad smo već kod toga.
I za kraj, jedna anegdota.
Naime, kada je moj tata prvi put gledao predstavu koju smo koleginica i ja spremile sa decom, prišao je da nam čestita, sa rečima „Bravo, prave ste profesionalke!“ Da je to bio neko drugi, a ne moj tata, verujem da bismo obe pomislile da je zlonameran i da nas vređa. Zašto? Zato što se zna šta u Srbiji reč „profesionalka“ znači. Jer žena ne može biti profesionalna ni u čemu drugom. Muškarci su profesionalci.
A mi, mi možemo biti, recimo, sluškinje. Tu to „škinja“ uopšte ne zvuči ružno…
Leave a reply