Šta biste nekom ispričali u ponoć

Draga mama,

u stvari, od ove godine mogu da počinjem ovo pismo sa Dragi mama i tata, jer eto i tata ti se proletos pridružio tamo, u poslednjem (ili prvom) redu levo, kad stigneš do kraja staze. Dvanaest godina je to mesto stajalo prazno i čekalo ga i eto, ove godine je stigao. Prerano, kao i ti, uostalom.

No, htela sam u stvari da ti pišem o nekim lepim stvarima (koje su mi se), koje su NAM se izdešavale ove godine.

Eto, konačno sam diplomirala. Još si bila tu kad sam upisivala pedagogiju i sećam se koliko si bila vesela i ponosna kada sam položila prijemni. Rekla si da ne brinem, da ćeš čuvati unuka kad god mi treba, da ću moći da učim, idem na predavanja i vežbe, da ću moći da polažem kolokvijume i ispite, a ti ćeš brinuti o njemu. Bila si srećna što sam posle toliko godina ipak rešila da upišem fakultet i da iskoristim svoj potencijal koji si verovala da imam. Nisi ispunila to obećanje, ali ne svojom voljom. Tako je moralo biti…

Puno toga sam prevalila preko leđa i trebalo mi je duže vremena da završim nego što je realno, ali znaš da sam morala... znaš da sam imala…ma iskreno, neću da se pravdam, nije niko kriv, samo moja lenjost… mogla sam ranije. Ali srećna sam što sam to ipak uradila.

Objavila sam još jednu knjigu. Ovu sam posvetila tati. Za prvu zna, ovu nije dočekao. Kao ni diplomu. Kao ni da mu unuk maturira. Za osamnaesti rođendan mu je poklonio sat. Onaj što je dobio kad je otišao u penziju. Iako je ležao tamo već godinama i nije mogao da dođe na proslavu, mi smo otišli kod njega i dao mu je svoj sat, skinuo ga sa ruke. Jedino što je tad imao. Plakala sam. I sad plačem.

Džoni je upisao fakultet. Tata zna da je od petog ili šestog razreda zamišljao sebe kako studira engleski, i to mu se i ostvarilo. Ti ne znaš, tek je krenuo u prvi razred kada si otišla. Ne znaš da je bio odličan đak sve vreme. I u osnovnoj i u srednjoj školi. Sećaš se kad smo mu u septembru 2004. dale da odvezuje onaj svoj pupak? U narodu se kaže da detetu pred polazak u prvi razred treba dati da odveže svoju pupčanu vrpcu (ukoliko je sačuvana, a ja sam njegovu sačuvala, kao i ti moju), i ako mu to uspe ni u školi neće imati problema. Džoni je to uradio bez po muke, uz malo bodrenja sa moje i tvoje strane. I zaista mu je škola uvek išla od ruke. Ide mu i dan danas, polaže prve kolokvijume sa lakoćom.

Sa Kedom sam u kontaktu poslednjih nekoliko godina preko fejsbuka. (nisi ni čula za fejsbuk, zar ne?). Ima dva sina. Žive u Italiji.

Za mene ne brini. Radim posao koji volim i živim sa čovekom kog volim. Znaš da sam se razvela još 2006. i ponovo udala pre tri godine. Znaš i za koga. Tata će ti objasniti i mislim da čak ni on ne može da ima zamerku ovog puta.

U ovakvim danima bih volela da verujem. Da ćemo se jednog dana ponovo sresti i zagrliti. Volela bih da negde znaš sve ovo što sam ti pisala… Znam da to nije moguće, pa ovako sebi dajem oduška…

Puno te volim i pozdravi mi tatu!