Da sam tvoja, da li bi me ti nekad pustio samu u svatove?

Ipak, moram nešto da priznam, ta obećajte samo da nikom nećete kas’ti…

Čitam tako taj tekst Zvonimira Drvara u kom kaže kako žene vole dizače tegova, jer takvi mogu da ih nose kroz život, a žene jako vole da ih neko nosi, pogotovo kroz ceo život – čitam i razmišljam…

Pored svog tog bujajućeg i nadirućeg feminizma koji mi prožima svaku poru organizma, pogotovo u poslednjih par meseci… pored činjenice da se NIKAD u ŽIVOTU nisam bolje osećala nego sad… finansijski, materijalno, stambeno obezbeđena, nezavisna, samostalna… mogu da ustanem kad hoću, da radim šta hoću, da idem gde hoću, da operem suđe sad ili kasnije, da skuvam nešto za ručak ili svratim u pekaru, da preskočim preko gomile prljavog veša na podu ili da ga ubacim u mašinu, da ispeglam košulju ili obučem stari duks koji se ne pegla, da obujem štikle ili platforme ili patike, da se našminkam ili ne… pored svega što mogu … ipak…

Ipak… kako mi ide na živce ta reč. Ipak želim nekog pored sebe. Ne mora da me nosi kroz život, još manje kroz ceo život. Ne mora da me drži kao kap vode na dlanu, još manje u šaci… Dovoljno bi bilo da mi samo da ruku, ne da me vodi, nego da idemo nekud zajedno, da podelim samo mrvu tereta sa nekim, pa da mi bude lakše… Možda lakše za jedan moj teret, a teže za jedan njegov… ali ipak… u dvoje, pa ma kuda i ma kako nam bilo.

Ima Đole Balašević jednu fantastičnu rečenicu u svom romanu, gde devojka pita – „Da sam tvoja, da li bi me ti nekad pustio samu u svatove?“

Poželim da postavim to pitanje. Ali bojim se odgovora… Jer, to je definitivno jedno trik-pitanje i ni jedan od moguća dva odgovora nije pravi.

 

  1. Ne, ne bih te pustio, da si moja, ne bih te nikad nigde pustio samu, uvek bih bio tu za tebe, šta god ti je potrebno.
  2. Da, pustio bih te, jer imam puno poverenje da si moja i mogla bi uvek da ideš gde god želiš bez prebacivanja i osude.

 

Balašević kao Balašević, kavaljerski odgovara onako kako je ona to u tom romanu u tom trenutku i očekivala – Da si moja. Pa… ne bih te pustio samu. Poveo bih te u svatove… I još bih ti poklonio jednu malu zlatnu kariku… da si nešto moja… Đole je ovde mislio da bi je poveo kao mladu u svoje svatove… al moja razmišljanja idu u nekom drugom pravcu.

Zamišljam kako sedim sama na nečijoj svadbi, pored mene prazna stolica, mesto čuvano za nekog ko se nije pojavio. Muzika za ples i svi izlaze da plešu, a ja se pretvaram da mi se baš tada ide u toalet i da mi je baš tad upao neki trun u oko i jbmga, razmazaću šminku pokušavajući da ga izvadim…

Da sam tvoja, da li bi me ti nekad pustio samu u svatove?
Kada bih se usudila da pitam, dobila bih iodgovor. Ili ne bih. Jedno od ta dva… jbmliga koje… to samo on zna…

Leave a Reply

Comment
Name*
Mail*
Website*

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.