Category Čajanka misli

Ono što najviše volim jesu novi svetovi, nove vrste, nove rase koje su proizvod mašte autora, a neretko i nama već poznatim mitskim bićima daju sasvim drugu dimenziju.Read More

Muškarci, ukoliko vas žena – vara (kurvetina raspala); ili je lepa, zgodna, doterana, našminkana, mirišljava (takvu ste hteli) pa se drugi za njom okreću (to vam već smeta); ako vam ne da; ...nastavi niz...Read More

Moja prijateljica Ispravljačica krivih Drina piše status na fb o kasirki koja je vrlo ponosna na sebe što je rodila SINA. Wow, kao da je to neko naročito dostignuće i kao da uopšte može ona lično imati ikakav uticaj na to. No, nebitno, bitno je što je generalni stav mnogih, i muškaraca i (nažalost) žena taj da je imati muško dete bolje.

Zašto?

U trećem razredu osnovne škole deca uče narodne običajne pesme. Jedna od vrsta su Zdravice. Zdravica glasi: bla, bla, bla – rađala ti pšenica belica i u kući sve muška dečica. Komentar iz prve klupe – „Zato što su dečaci bolji od devojčica“.

Zato nam treba feminizam!

Mislim, u redu je učiti decu običajima i tradiciji, treba im pominjati kako je nekad bilo, ali i objašnjavati zašto danas više nije tako, zašto ne treba...

Read More

U trećem razredu osnovne škole uči se pravilo da reči u rečenici koje su povezane moraju da se slažu po rodu i po broju. O broju ovog puta neću, samo o rodu. U gramatici srpskog jezika ima tri roda. To su muški, ženski i srednji rod.
I svi znamo (i pre trećeg razreda) da se kaže „devojčica je učiLA“, a „dečak je učiO“; „miš je maLI“ a „mišica je maLA“; petao je gluP, kokoška gluPA, a pile gluPO… I tu nema mnogo mudrosti. Zar ne?
A zašto onda imamo problem kada su imenice (ženskog roda, uglavnom) u pitanju? Zašto kažemo da je ona pedagog ili psiholog? Zašto nije pedagoškinja odnosno psihološkinja? „Mene nerviraju te ’škinje’ “, sto puta sam čula. Ili „spisateljica je hrvatska (???) reč“.
Pa, mogu da te nerviraju i da ti smetaju do mi...

Read More

Draga mama,

u stvari, od ove godine mogu da počinjem ovo pismo sa Dragi mama i tata, jer eto i tata ti se proletos pridružio tamo, u poslednjem (ili prvom) redu levo, kad stigneš do kraja staze. Dvanaest godina je to mesto stajalo prazno i čekalo ga i eto, ove godine je stigao. Prerano, kao i ti, uostalom.

No, htela sam u stvari da ti pišem o nekim lepim stvarima (koje su mi se), koje su NAM se izdešavale ove godine.

Eto, konačno sam diplomirala. Još si bila tu kad sam upisivala pedagogiju i sećam se koliko si bila vesela i ponosna kada sam položila prijemni. Rekla si da ne brinem, da ćeš čuvati unuka kad god mi treba, da ću moći da učim, idem na predavanja i vežbe, da ću moći da polažem kolokvijume i ispite, a ti ćeš brinuti o njemu...

Read More

Read More

p.s. – nemojte me izbrisati sa liste prijatelja dok ne pročitate sve do kraja 😀

1. Ono kad (uglavnom žene) prave zajedničke profile. Nema mi ništa gore nego kad moja prijateljica ima profil koji deli sa svojim mužem ili dečkom. I kako sad ja da joj šaljem poruku? Kako ću znati ko je tu poruku pročitao i na nju odgovorio? Možda ona nema nikakve tajne pred svojim životnim partnerom, al možda ja imam tajnu sa njom, za koju ne želim da se zna. Onda su tu rođendani – kome je rođus, njoj ili njemu? Još gora je varijanta kad čestitaju sami sebi „mojoj ljubavi od srca“, u potpisu, ona sama. Užas!

2...

Read More

Ovoga puta pisaću samo o Srbiji. Neću se osvrnuti na neke tamo daleke krajeve sveta u kojima žene i dalje ne tretiraju čak ni kao ljudska bića, a o nekakvoj ravnopravnosti i da ne govorimo. Samo ću pomenuti ono što se kod nas dešava. U našoj državi. Srbiji. Koja je u Evropi. Dabome. Nismo mi tamo neki divljaci, kod nas je demokratija, ravnopravnost i uvažavaju se ljudska prava. Mi smo moderna država…
Kod nas se osmi mart kao dan žena obeležava samo tradicionalno, bez potrebe za nekakvim protestima, kod nas su žene ravnopravne.
Kod nas, u Srbiji, dan žena je dan kad žene koje rade u državnim firmama mogu da izađu sa posla par sati ranije. Kolege im sa osmehom čestitaju „njihov dan“, u sebi psujući što moraju da odrade i njihov deo posla...

Read More

Još kao sasvim mala devojčica sam se pitala gde to piše da dečaci nose plavo, a devojčice roze. Zašto devojčice imaju dugu, a dečaci kratku kosu? Ko je to propisao i zašto? Odgovore nisam dobila, tad. Kad sam odrasla i sazrela, do zaključaka sam došla sama. I nisu mi se dopali.
Ali shvatila sam, da sam čak i tad, u petoj godini, bila feministkinja. A sebi sam to priznala tek nedavno. A čemu me je taj novootkriveni feminizam naučio? Šta sam to nesvesno shvatala čak i tad, a onda pod uticajem društva i vaspitanja potisnula? Da li se rađamo nesvesni razlika, a kasnije tokom života, zato što nas nauče i vaspitaju, počnemo da smatramo da smo različiti?
I da li je to dobro? Postoje li muško-ženske razlike koje nisu biološka datost? Šta je urođeno, a šta stečeno? Treba i n...

Read More

Kada sam pre više od godinu dana pisala na svom blogu o inkluziji, nisam imala više od jednog pozitivnog primera. I sama sam bila skeptična, jer se inkluzija kod nas ne sprovodi onako kako bi trebala. Da, država je glavni krivac, jer ne obučava stručne kadrove, jer i ono malo entuzijasta koliko nas ima plaća ispod svakog minimuma. Pohvaliću vam se da kao pedagoška asistentkinja dečaka u drugom razredu osnovne imam platu koja je manja od 100 (i slovima sto) evra! Mesečno, da ne bude zabune.
Pitaćete me (mnogi me to pitaju) zašto to uopšte radim.
Zato. Zato što činim razliku. Zato što moj posao ima smisla. Zato što kad uveče legnem da spavam, znam da sam nešto uradila. Znam da sam nekom pomogla. Znam da je neko napravio jedan mali korak napred delimično zahvaljujući i meni...

Read More