Đurđa Lili
NEDOSTAJEM SAMA SEBI
predstava o štetnosti narkomanije za stariji osnovnoškolski i srednjoškolski uzrast
Uloge: Vera (mama ili keva, po potrebi), Milena (kćerka), Andrea (drugarica), Đovani (diler), Aleks (dečko), Dača (bivši prijatelj)
Na početku samo jedan reflektor je uperen u sredinu proscenijuma. Muzika, neka blaga. Izlazi Milena, obučena u iscepane farke, patike, top drečave boje, ima kačket i tamne naočare. Seda u sredinu svetlosnog snopa u turski sed na klupu. Polako skida kačket i cvike. Počinje da priča kada muzika utihne.
Milena: Moje ime nije važno. Zovem se kao mnogi od vas. Mogu da budem bilo ko od vas. Ipak, možete da me zovete Milena, za potrebe ove priče. Idem u srednju školu. Kada sam išla u osmi razred moji roditelji su se razvodili. Kuća je bila ispunjena konstantnom bukom, vikanjem i svađom. Keva i ćale su bili opsednuti sobom, na mene niko nije obraćao pažnju. Tada sam u fioci tatinog radnog stola pronašla tablete. Bio je to bensedin. Znala sam čemu služi. Rešila sam da uzmem i popijem jedan, da se kao malo smirim. I pomoglo je. Tu noć sam prespavala i nisam čula nikakvu buku ni njihovu svađu. Zato sam sutradan uzela još jedan, pa još jedan… i tako je to krenulo. Nevino i naivno. Mislila sam – to su lekovi, legalni, mogu da se kupe u svakoj apoteci. Ne mogu biti opasni. E, kako sam lako upala u tu klopku… jer, bensedini su vodili alkoholu, alkohol pomešan sa njima euforiju je činio samo jačom… onda je usledila trava, a posle trave… uvek ima nešto jače. Uvek ima nešto što niste probali, nešto što vas tera da probate, nešto za šta mislite – e, ovo je poslednje. Još samo ovo da probam i to je to, završila sam s tim zauvek. A ne znate da time upadate samo dublje i dublje u problem i da je izaći iz tog začaranog kruga sve teže i teže. Počelo je sa spidom, koji sam dobila na poklon od lokalnog dilera. Zatim, jedna lajna, posle par meseci druga lajna, ništa strašno, fino mi bilo, mogu da se kontrolišem, što da ne. Kakva iluzija. Ne ide to tako. Jako je lako navući se, a posle veoma teško skinuti se. Došla sam ovde da vam ispričam sve ovo, da ne nasednete na one druge priče, one koje sam ja slušala i koje su me dovele dovde gde sam sad. Želela bih da me saslušate, a ne osuđujete. Ovo nije pravdanje, ovo nisu razlozi, ovo su samo izgovori. Razvodi, svađe, loše ocene, roditelji koji vas ne razumeju – to je jednostavno deo života i ne sme poslužiti kao nešto zbog čega ćete upropastiti i sve ono lepo što vam se uvek može dogoditi. Pokušaću da vam dam neki vodič misli koji će vam biti putokaz i pravac ka pravom putu, ka sreći koja je prirodna i slobodna, a ne uslovljena nekakvim hemijskim supstancama, već čistom lepotom življenja i mladosti. Saslušajte me. Ovo je moja priča…
SCENA 1 — Mama i Milena u kući
Mama: (ulazi na scenu, vikleri, bade mantil, kućne papuče; viče) Milena, Mico, Mila, gde je daljinski? Gde si ga ostavila? Počeće mi serija za par minuta, a nema daljinskog… aha, evo ga.
Milena: (ulazi) E, ćao mama, stigla si s posla.
Mama: Jesam. Umorna sam kao pas. Evo hoću da upalim TV da gledam Sulejmana. Još mi je on ostao jedina razonoda u ovom životu.
Milena: Nije valjda baš tako, a ja?
Mama: Šta ti? Po ceo dan i noć samo skitaš. Bog zna gde se i s kim vucaraš i šta radiš…
Ukoliko vam se dopada početak – ceo tekst možete besplatno preuzeti na sledećem linku: Nedostajem sama sebi
Sve moje tekstove možete slobodno koristiti za izvođenje na sceni uz obavezu navođenja mog imena na plakatima, video snimcima, najavama i svom ostalom pratećem i promo materijalu.
Leave a Reply