Volim fantastiku, pa šta?

Ovaj tekst posvećujem M&M koje se pitaju 🙂

Prvi susret sa knjigama svakome od nas, verujem, bila je fantastika. Kao deci su nam pričali bajke, kupovali slikovnice sa bajkama, čitali knjige bajki. Gledali smo crtaće – što je opet svojevrsna fantazija tj. fantastika. Čisto sumnjam da je neko počeo svoj čitalački opus Markesom, Kafkom ili Murakamijem.

Zatim smo odrasli i prestali da verujemo u bajke. Zajedno sa odrastanjem i naš čitalački ukus bi trebalo da se menja. Bajke smo zamenili ljubavnim romanima, ili avanturističkim, ili dramama… U tinejdžerskom dobu smo čitali ozbiljne knjige, jer smo želeli da budemo odrasli, pa nismo više čitali literaturu za decu. Neko je zatim pronašao svoj ukus u klasičnim romanima, istorijskim ili biografijama. Neko više voli fikciju, ali sa primesama stvarnosti – drame, čiklit, akciju. A neko se vratio na početak – fantaziji.

Ne, fantastika nije glupost, nije zamajavanje, knjige iz ovog žanra nisu puka razbibriga i čitanje fantastike nije ubijanje vremena dok ne nađete ’pravu književnost’.

Krenuću iz početka: moje ime je Đurđa Lili i ja volim fantastiku 🙂

Kad se vratim u detinjstvo, setim se Elina Pelina i njegovog romana „Jan Bibijan“ što je možda moja prva pročitana knjiga fantastike (ako izuzmemo klasične bajke). Onda sam otkrila i „20,000 milja pod morem“ i Žila Verna, a kada sam je pročitala, morala sam da nađem i „Put u središte zemlje“ i „Put oko sveta za 80 dana“. Za razliku od Olivera Tvista, kog sam preplakala i Toma Sojera i Robinzona Krusoa, koji su doduše bili zanimljivi, ali ipak ’ovozemaljski’, počela sam da tragam za literaturom drugačijom i neobičnijom…

Dugo sam pojam fantastike vezivala za naučnu fantastiku, takozvani SF. Čitala sam Klarka, Asimova, Ursulu LeGvin… tad su mi bili dostupni u biblioteci. Orson Skot Kard i njegova „Enderova igra“ su me oduševili. I dan-danas mislim da bolju naučno-fantastičnu knjigu nisam i neću nikad pročitati. Zatim, u srednjoj školi sam otkrila Tolkina. Iako sam tad bila naklonjenija nekoj drugoj vrsti književnosti, kao što je Zagorka, Mir-Jam ili Hese, Tolkinov „Hobit“ je bio otkrovenje. Otkrila sam i epsku fantastiku. 🙂 Ipak, trebalo je da prođu godine da uz „Gospodara prstenova“ ponovo počnem aktivno da čitam baš ovaj žanr.

Tolkin je stvorio jedan sasvim novi svet, u kom osim ljudi, žive i druge vrste – čarobnjaci, patuljci, vilenjaci, orci, hobiti… Ovo je roman koji nije isprazna priča o nepostojećim stvorenjima; ovo je remek-delo u kojem, ako se imalo udubite, možete da prepoznate svet današnjice – večitu borbu dobra i zla, ljubavi i mržnje, odanosti i izdaje, hrabrosti i kukavičluka, života i smrti…

Romani epske fantastike su uglavnom serijali i njihova radnja se dešava u vremenu nalik na srednji vek – imate vitezove sa mačevima, kraljeve i kraljice, zmajeve i druga mitska bića. Ali ima i drugačijih. Ja bih ih svrstala u šest meni omiljenih kategorija, a probaću i da vam kroz dela i autore dam kratak osvrt šta je to fantastika i zašto je treba/vredi čitati.

1. Nove vrste bića (ili već poznate, ali u novom svetlu)

Ono što najviše volim jesu novi svetovi, nove vrste, nove rase koje su proizvod mašte autora. Brendon Sandeson u „Redu magle“ stvara ljude koji imaju sposobnost da u svom organizmu sagorevaju metale, što im daje nadljudsku snagu, brzinu, moći opažanja i isceljenja – alomante. Kod drugog Brendona, Mala, u trilogiji „Onostrani“ imamo vrstu koja se zove semenari – oni imaju semenke u glavi. Kada poginu, dovoljno je da to seme bude posađeno na plodnu zemlju, i telo će iznići ponovo, sa svim sećanjima prethodnog.

Pisci fantastike neretko i nama već poznatim mitskim bićima daju sasvim drugu dimenziju. U Kolferovom „Artemisu Faulu“, pojavljuje se čitava plejada bića iz irske mitologije – vile, kentauri, trolovi, goblini, patuljci… ali njihova magija i nije toliko magija, koliko je – tehnologija. Naime, oni žive u današnjem vremenu, na našoj planeti, u podzemlju, i koriste tehnologiju koja je nama još uvek nepoznata i nedostižna, daleko su napredniji od ljudi. U čuvenom „Hari Poteru“ J.K. Rauling čarobnjaci i veštice se rađaju sa sposobnošću da koriste magiju, ali se i školuju – čini nisu nešto što jednostavno znaju, nego moraju da idu u školu da nauče da ih koriste.

U svetu Drine Stajnberg, (trilogija „Purpur Arkone“ i nastavci) Zemljom hodaju slovenski bogovi. Oni žive i obitavaju među smrtnicima, stiču bogatstvo, zaljubljuju se, vode borbe između sebe i spašavaju naš svet, a da mi toga nismo ni svesni. Kasandra Kler („Hronike senolovaca“) takođe nam daje sliku današnjice sa vampirima, vukodlacima, vilama i vešcima. Oni su svuda među nama, ali ih ne vidimo i ne prepoznajemo. Tu su i senolovci, ljudi sa natprirodnim moćima koji ratuju između sebe, ali i uz ’podzemljaše’, a sve to sakriveno od običnih ljudi.

2. Distopija

Sledeći aspekat fantastike koji volim su distopije. Veoma je zabavno, ali i poučno čitati o viziji budućnosti jednog pisca. U pojedinim romanima je opisan postapokalitptični svet u kom je virus desetkovao čovečanstvo, u drugima je planetu pogodio meteor, a katkad smo mi ljudi sami krivi, svojim nesmotrenim odlukama i pogrešnim vrednostima smo oterali svet u propast.

Tu je čuvena Orvelova „1984.“, koja nam daje mračnu sliku stvarnosti u budućnosti kakva može da nam se dogodi. Jednako važan je i Rej Bredberi i njegov „Farenhajt 451“ i Zamjatin „Mi“. Hakslijev „Vrli novi svet“ koji je naizgled savršen, ali i on puca po šavovima, kada se otkrije pozadina dešavanja.

„Igre gladi“ Suzane Kolins su već čuvena trilogija u kojoj vidimo kako rijaliti šou izmiče kontroli i ljudima treba sve više i više i više, jer postaju zavisni od nasilja koje im se servira u tv emisijama ovog tipa. Veronika Rot u trilogiji „Različita“, Ali Kondi „Izabrana“, Margaret Atvud u „Sluškinjinoj priči“– nam daju svoju viziju šta se može dogoditi podelom ljudi na kaste i nedostatkom ravnopravnosti. Trilogije kao što su „Lavirint“ Džejmsa Dašnera i „Uspon crvenog“ Pirsa Brauna su takođe mračne slike budućnosti koju možemo da izbegnemo, ako se na vreme okrenemo očuvanju životne sredine.

3. Putovanje kroz vreme

Volim i kada junaci romana putuju kroz vreme. Jednako je zanimljivo videti kako bi se čovek današnjice snašao u prošlosti ili budućnosti, kao i kako bi nekom rođenom pre sto, dvesta ili hiljadu godina izgledao današnji svet.

Čuvena Klarkova „Odiseja u svemiru (2001, 2010, 2061. i 3001.)“ je jedan od primera ove literature. Tu je naravno i kultni Velsov „Vremeplov“ koji osim slika iz prošlosti i budućnosti daje i svojevrsno objašnjenje zašto je nemoguće ispravljati greške koje smo načinili u životu. Naučnik (ime mu u knjizi nije navedeno) je izumeo vremensku mašinu, u pokušaju da spase svoju verenicu. Tražeći odgovor na pitanje zašto je to nemoguće odlazi nekoliko stotina hiljada godina u budućnost. Tu dolazi do saznanja o neobičnoj sudbini ljudske civilizacije, čiji uzroci leže već u našem dobu.

„Žena vremenskog putnika“ Odri Nifeneger je roman u kom Henri putuje kroz vreme i upoznaje svoju suprugu još kao devojčicu. Da li bi njihov život bio isti da on unapred nije znao šta će se desiti je filozofska nit koja prati radnju ovog romana.

4. Paralelni univerzumi

Ponekad junaci romana upadnu u neki ’paralelni univerzum’. Dešava im se da svet koji poznaju i u kom žive više nije takav kakvim ga znaju. Samo jedna jedina stvar, naizgled nebitan momenat, se desio drugačije i doveo do niza daljih dešavanja i promena, i svet više nije isti. U naučnoj fantastici često nailazimo na portale koji vode u druge dimenzije, te likovi upoznaju sami sebe u nekom drugačijem svetlu. Ove vizije volim da nazivam ŠBBKBB (šta bi bilo kad bi bilo) i veoma mi je zanimljivo razmišljati i zamišljati kakav bi bio svet ili nečiji život da je u jednom presudnom trenutku neko (ja) doneo/la drugačiju odluku.

Najpoznatiji primer je možda „Efekat leptira“ Džejmsa Svoloua, u kom glavni lik ima sposobnost da se vrati u prošlost i promeni neku svoju odluku, koja ga vraća u drugačiju sadašnjost, gde vidi šta mu je ta promena donela – dobro ili loše, na koga je sve uticala i kako. U domaćoj literaturi Marko Vidojković je u svom romanu “E baš vam hvala“ opisao paralelni svet u kom se Jugoslavija nikad nije raspala, nije bilo ratova devedesetih i svi živimo zdravi, bogati i srećni.

Ova vrsta književnosti otvara mnoga filozofska i socijalna pitanja i daje nam mogućnost da sami kreiramo svoju sudbinu, kako na ličnom, tako i na globalnom planu.

5. Svemir – druge planete

Naučna fantastika i priče o putovanjima ljudske rase na druge planete su još jedna od vrsta fantastike. Pomenula sam već „Enderovu igru“, neprevaziđen SF roman. Tu je i Endi Vir i njegov „Marsovac“ u kom je glavni lik Mark Vatni, astronaut iz misije Ares, sticajem nesrećnih okolnosti ostao sam na Marsu, dok je posada njegovog broda ubeđena da je poginuo. No on se ne predaje… Još jedan od kultnih romana ovog žanra je i „Solaris“ Stanislava Lema, a tu su i Klark i Asimov koje sam već pomenula.

„Dina“ Frenka Herberta se odvija na negostoljubivom pustinjskom svetu Arakis, poznatijem kao Dina. Radnja je smeštena u daleku budućnost i bavi se kompleksnim temama: ljudskim opstankom i evolucijom, ekologijom, ukrštanjem religije, politike i moći. „Planeta majmuna“ Pjera Boula je još jedan poznati roman, koji govori o svetu u kom su ljudi ’niža bića’. Svetom vladaju majmuni koji su izgradili civilizaciju, dok je ljudska rasa ta koja im služi kao robovi.

Ponovo ću pomenuti i H.Dž. Velsa, ovoga puta njegov roman „Rat svetova“, koji se doduše ne odvija na drugoj planeti, već na Zemlji koju su napali Marsovci…

Sve ove knjige na kojima sam vam dala primere zašto fantastika nije samo isprazna zabava pročitala sam bar jednom, a neke i više puta. Svaka od njih ima dubinu i vredi je pročitati kao kritiku današnjeg društva i vremena.

Fantastiku pišu i domaći pisci, kao što su Aleksandar Tešić, Nenad Gajić, Miki Aranđelović, Dejan Stojiljković, Miloš Petković, Uroš Petrović, Goran Skrobonja, Vesna Aleksić, Petra Rapaić, Drina Stajnberg… (dopunite u komentarima)

I poslednja podvrsta fantastike koju moram da pomenem:

6. Satirična (komična) fantastika

Prvo ću pomenuti Daglasa Adamsa i njegov „Autostoperski vodič kroz galaksiju“ koji je parodija na SF. U ovom romanu Artur Dent, običan čovek, sasvim slučajno otputuje u svemir i njegova misija je da spase planetu. Predsednik galaksije je čovek sa dva lica, bukvalno; dok je još jedan od glavnih likova depresivni robot Marvin. Takođe, knjiga koju možete čitati radi zabave, ali ako se malo potrudite, shvatićete da u njoj ima više od toga.

A ako ste mislili da sam od sve ove priče o fantastici zaboravila najvažnijeg, Pračeta, prevarili ste se. Evo i o njemu:

Teri Pračet je osmislio čitav jedan svet – Disksvet. To je kao što mu samo ime kaže svet koji nije okrugla planeta kao naša, nego je disk koji stoji na leđima četiri slona, koji stoje na leđima ogromne kornjače, koja pliva po beskonačnosti univerzuma… Na ovom svetu jeres je propovedati ovako nešto, tamo smatraju da je planeta okrugla i da se okreće oko sunca, što je potpuno pogrešno 😉 Imaju Nevidljivi univerzitet, na kom ćete sresti čarobnjake, bibliotekara koji je orangutan, arhirektora i najsmotanijeg čarobnjaka na svetu – Rinsvinda. U većini romana radnja se dešava u Ank-Morporku, gradu-državi na reci Ank, ali ima i drugih mesta. Imaju, takođe esnaf lopova i esnaf ubica, jer iako si lopov ili ubica – neki kodeks ponašanja se mora poštovati.

Pračet se ne čita samo zato što je zabavan (a urnebesno je zabavan), njegova dela su svojevrsna kritika današnjeg društva, svaki roman se bavi nekom socijalnom temom, samo je uvijena i lepo upakovana u satiričnu fantastiku. „Mali bogovi“, kritikuju religiju, „Jednakost rituala“ različit odnos društva prema ženama i muškarcima, „Pokretne slike“ Holivudsku filmsku industriju itd, da ne nabrajam, jer ima preko 40 romana o Disksvetu, a napisao je još i „Trilogiju o Noumima“, „Trilogiju o Džoniju Maksvelu“ i „Dobra pretskazanja“ u koautorstvu sa Nilom Gejmenom.

Ne volim ovaj novi trend, za koji kažu da ga je ustanovio Džordž Martin u „Igri prestola“ (ne znam, nisam čitala), a to je – ubijanje glavnih likova. Što bi rekla Branka Katić u „Mi nismo anđeli“ – „To nije književnost“.

Književnost za decu

I za kraj sam ostavila književnost za decu, koja je takođe deo žanra fantastike. Kada odrastemo, mislimo da smo ih prerasli, ali i dečije knjige su važne. Volim da pročitam dobru knjigu za decu. U njima bi trebalo da se nalaze pouke koje su važne, ne samo deci već i odraslima.

Pomenuću „Persi Džeksona“ Rika Riordana, „Narniju“ C.S. Luisa, „Hronike Spajdervika“ Holi Blek, „Utočište za bajke“ Brendona Mala; zatim „Čarobnjaka iz Oza“ Frenka Bauma, „Petra Pana“ Metju Beri Džejmsa, „Alisu u zemlji čuda“ Luisa Kerola… Tu je naravno i „Hari Poter“ J.K. Rouling iako je on već prerastao dečju literaturu i postao globalni fenomen.

Sve je to fantastika. I ono što je najbolje u ovim knjigama i generalno ono što ja najviše volim – a to je srećan kraj. Da, znam da je ovo jedno nepopularno mišljenje, jer u životu nema sve srećan kraj, ali i dalje stojim iza toga – knjige treba da imaju, a pogotovo knjige žanra fantastike i knjige za decu.