Markes – Sto godina samoće
Markesa sam čitala odavno, ali ovaj roman donekle pamtim. „Sto godina samoće“ je roman za koji je Markes 1982. godine dobio Nobelovu nagradu za književnost.
U njemu pisac prati nastanak, razvitak, život i propast grada Makonda kroz nekoliko generacija porodice Buendija. Knjiga je dosta teška (ne mislim u kilogramima ;)) i povremeno mi je bilo teško pratiti likove, pošto se svi zovu Hose Arkadio ili Aureliano. Kažu mi da knjiga ima rodoslov na početku, ali primerak koji sam ja čitala ga nije imao (pozajmljena iz biblioteke, negde usput je nestao), pa sam ja sama ispisala imena važnih likova, ko je kome šta i zbog čega 🙂 i tako sam pratila.
Iskreno rečeno, ovaj roman nije „moja šoljica čaja“. Pročitala sam ga zato što je jedan od onih koje treba pročitati. Prepun je metafora, koje možda nisam ni shvatila. Takođe se dosta oslanja na politiku i istoriju latinske Amerike, koju takođe ne poznajem. Dakle, ako ste osoba koja kao ja, više voli fikciju i fantastiku, ovo nije knjiga za vas.
Meni je bila monotona, dosadna do bola, konfuzna, predugačka i čestitam sebi što sam izdržala do kraja da je pročitam.
Šta treba znati o knjizi:
Deo serijala – NE
Natprirodna bića – NE
Eksplicitan sadržaj – NE
POV – treće lice
Moja preporuka – NE
Ocena – 3
Leave a reply