Probudilo me je jarko svetlo. Iako nisam znala koliko je sati, jer sati nam sada više ništa ne znače, znala sam da do praskozorja ima još vremena. Svetlo koje me je probudilo nije bilo prirodno. Naglo sam se uspravila, a onda pogledala oko sebe. Moji saplemenici su takođe poustajali. Gledali su u mene. Ipak, bila sam vođa svima njima, pa su čekali moju reakciju.
Stavila sam prst na usta, da im pokažem da ne prave buku, drugom rukom sam pozvala nekoliko sebi najbližih u izvidnicu, dok sam trećom uzimala oružje. Povela sam Dvoglavog Pita, on je uvek bio koristan, jer bi video i da li nam neko dolazi iza leđa i Vilija Šaponju, čije su zadnje noge bile toliko snažne da je mogao da trči brže od divljih zveri.
Svega nekoliko stotina metara dalje otkrili smo izvor ove nesvakidašnje svetlosti. Na čistinu između drveća spustio se brod. Ponovo. Mahnula sam Viliju da otrči na drugu stranu, a Pit i ja smo ostali sakriveni baš tu odakle smo najbolje videli brod.
Vrata su se otvorila i iz unutrašnjosti su se pojavile dve prilike. Bile su zdepaste, sablasno bele i hodale su gegajući se s jedne strane na drugu. Metalni glas je progovorio: „Nivo kiseonika je zadovoljavajuć. Možemo da dišemo.“ Obe prilike su podigle ruke i odvrnule svoje glave. Onda sam shvatila da to nisu glave, već kacige i da su prilike ljudi, kao i moje pleme, samo obučeni u nekakva čudnovata odela.
„Sto godina je prošlo…“ – i druga prilika je progovorila. „Šta misliš ima li životinja na zemlji? Ljudi…?
„Ne verujem. Radijacija je uništila sve.“
Dadoh znak. Sa jedne strane zafijuka strela, sa druge koplje. Došljaci nisu ni shvatili šta ih je snašlo.
A ja povedoh svoje ljude nazad u logor, da se naspavaju do zore, kada ćemo svi zajedno otići na brod da pronađemo ima li čega korisnog. Za stotinu godina i ovaj brod će nestati pod zubom vremema, kao i svi ostali do sad.
Nije radijacija ono čega se treba plašiti kada dođeš na našu planetu.
Leave a reply