Kratka Priča je u roze haljinici sedela na bedemu i klatila nogama. Iza leđa joj se prišunjala njena drugarica, Pesma. „Bu!“ rekla je Pesma pokušavajući da je uplaši. Ali Priča se samo nasmešila znajući ko je stigao.
Pesma je sela kraj nje i zajedno su ćutke posmatrale vidik sa bedema. Isped njih je pucao pogled na šume i livade, a u daljini se nazirao i grad.
„Misliš li da je naše vreme prošlo?“ upita Pesma iznenada. „Vidiš, ljudi sve manje čitaju, a sve više su im oči prikovane za ekrane. Igraju igrice, pregledaju društvene mreže, slušaju muziku… ko još čita priče, a kamoli pesme?“
Priča je pogleda uzdignutih obrva.
„Ne, ne mislim uopšte da je tako. Istina, ljudi gledaju u telefone ali neki od njih i čitaju u njima. Možda nećemo više živeti na papiru, ali u telefonima sigurno hoćemo.“
U tom naiđe Tom, Tom prvi, a za njim njegova braća blizanci, Tom drugi, treći i četvrti. Tom prvi progovori.
„Hej vas dve, šta radite? Žalite za starim dobrim vremenima kada ste nešto vredele?“ njegova braća se počeše smejati na ovaj komentar, a jedan od njih još dodade: „Sada su serijali ono što se traži, vidiš nas četvoricu? A uskoro stiže još jedan naš brat, Tom peti.“
Pesma je tužno pogledala u Priču.
„Šta sam ti rekla? Vidiš da za nas nema budućnosti.“
„Ma nemaju oni pojma!“ odmahnu rukom Priča. „Zar nije tvoja starija sestra Poema baš pre neki dan dobila nagradu?“
„Uh, nagradu…“ rugao se jedan od Tomova. „Mi dobijamo nagrade svakog dana. A, evo i našeg daljeg rođaka, Romana.“ Zaista, ovoj veseloj družini pridružio se i Roman. Tom ga je zagrlio oko ramena. „Još samo malo treba da porasteš, pa možeš da nam se pridružiš.“ rekao je.
„Ali ja ne želim da vam se pridružim, zadovoljan sam ovakav kakav jesam.“
Na to kratka Priča reče: „Nemate vi pojma. Ljudi zaista više nemaju vremena da čitaju romane, a serijale još manje. Sada je došlo moje vreme!“
I ona skoči sa bedema, raširi krila i polete u susret suncu, dok su je Pesma, Roman i Tomovi zadivljeno gledali.
Leave a reply