Ne onaj koji prodaje ružičaste majice i zove se osnaživanje. Marksistički feminizam — radi o strukturama, ne o estetici. Ženska zanimanja u ženskom rodu, uvek, bez izvinjenja, već skoro dve decenije.

Trinaest godina kao LPD, od toga osam i kao koordinatorka usluge na nivou opštine. Inkluzija nije fraza na plakatu — to je konkretno dete sa konkretnim potrebama u konkretnoj učionici, i sistem koji mora da funkcioniše oko njega. Sve ostalo je PR.

Jezik ne opisuje stvarnost — gradi je. Godinama insistira na ženskim oblicima profesija u srpskom. Nije moda, nije trend. To je politika pažnje, izgovorena svakog radnog dana.

Dramska radionica nije vannastavna aktivnost. To je laboratorija za svet. Deca koja glume Šekspira (koji je pao na teme), Alisu bez čuda i pametne princeze znaju nešto što odrasli zaboravljaju.

Pračet, Aberkrombi, Sanderson, Gejman. Fantasy nije bekstvo — to je jedini žanr koji može da pogleda u lice stvarnosti a da joj ne laže. Detektivske bajke se pišu u slobodno vreme, što znači: noću.

Ne kao provokacija, nego kao osnovna pozicija. Svet je objašnjiv bez natprirodnog, etika funkcioniše bez nagrade posle smrti, a moral ne treba nadzornika. To je sve.

Objavila zbirke dramskih tekstova, roman o princezi i selfiju, piše priručnik o radionici. Sad: detektivska bajka u slovenskom svetu Bajkovila, sa otmicama i logičkim greškama u računanju. Jer zašto ne.

Nije lenjost. To je vrednosni stav. Vreme potrošeno na peglanje je vreme ukradeno od čitanja, pisanja, gledanja dece kako glume i razmišljanja o feminizmu. Matematika je jasna.