LEPOTA JE U RAZLIČITOSTI

---

Uloge: nastavnica i učenici, jedan od učenika je u invalidskim kolicima

Mesto radnje: škola (učionica i igralište)

---

Nastavnica: Dobro, sada kad počinje nova školska godina, imam i nekoliko novosti za vas. Ali prvo malo da porazgovaramo o nečemu. Htela bih da vas pitam da li vi znate šta je to inkluzija?

(Žamor, pričaju svi uglas, neki podižu ruke. Nastavnica prozove nekog.)

Učenik/ca 1: Pa, kako da objasnim, to je kad neko dete ide u školu, u normalnu školu, ali je… (zbuni se)

Nastavnica: Dobro, dobro, vidim da nešto kao znaš. Evo da vam pomognem – reč inkluzija znači uključivanje.

Učenik/ca 2: Znači, inkluzija bi bila uključivanje nekih tako… kako da kažem… neke dece koja su bolesna, da idu u školu sa nama.

Nastavnica: (nasmeje se) Inkluzija podrazumeva pravo sve dece na obrazovanje. Nećemo reći bolesne dece, jer oni nisu bolesni. To su deca sa invaliditetom ili nekim smetnjama u razvoju. Šta vi mislite o inkluziji? Da li je to dobro ili ne?

Učenik/ca 3: Meni je to bezveze. Kako neko može da ide u redovnu školu ako naprimer ne može ništa da nauči kao sva ostala deca. Svi će mu se rugati.

Nastavnica: Da li bi mu se ti rugao/la?

Učenik/ca 3: Ja ne bih, ali ima drugih koji bi.

(ostali klimaju glavom ili negoduju, ne slažu se)

Nastavnica: Ajde da čujemo i nekog drugo. Šta ti misliš?

Učenik/ca 4: Mislim da se niko ne bi rugao, ako bi svima objasnili da je to neko dete sa posebnim potrebama.

Nastavnica: Dozvoli da te prekinem. Nećemo da koristimo izraz “dete sa posebnim potrebama”. Znam da ste tako čitali i čuli na televiziji taj izraz, ali objasniću vam zašto je pogrešan. Ta deca, ti ljudi, oni nemaju nikakve posebne potrebe. Svi ljudi u osnovi imaju jednake potrebe, samo što ih neki zadovoljavaju na specifične načine. Oni isto kao i svi, imaju potrebu da jedu, piju, idu u wc. Imaju potrebu i da se školuju, da nešto nauče. A da bi nešto naučili, moraju da idu u školu. Dakle, oni nemaju potrebu da koriste kolica, štake, beli štap… nego potrebu da stignu od tačke A do tačke B, a kolica, štake, beli štap su im pomagala pomoću kojih se ostvaruje potreba za kretanjem. Takođe, niko nema potrebu da koristi znakovni jezik, Brajevo pismo ili slušni aparat, već ima potrebu da dođe do adekvatnih informacija. Nastavi.

Učenik/ca 4: Kako onda da se izrazim?

Ana: Invalidi. (smeh)

Nastavnica: Nisi duhovita. Ne, ne kaže se invalidi. Reč invalid znači nejak, bezvredan, neupotrebljiv, a osobe sa invaliditetom to svakako nisu.

Učenik/ca 6: Neki su sigurno i pametniji od tebe. (opet smeh)

Učenik/ca 7: Mislim da bi bilo baš dobro da smo imali nekog sa invaliditetom u razredu, još pre, jer bi se neki ovde naučili kako se ophodi prema nekom ko je različit.

Učenik/ca 8: Tako je. Naučili bi da pomažu drugima. U učenju i svemu ostalom.

Učenik/ca 9: A i kad bi nastavnica nešto objašnjavala sporije i jednostavnije nekom učeniku sa smetnjama u razvoju, i mi ostali bi možda bolje shvatili.

Nastavnica: Tako je. Bravo. To su sve prednosti inkluzije.

---

Ukoliko vam se dopada početak – ceo tekst možete besplatno preuzeti na sledećem linku: Lepota je u različitosti (PDF)

Sve moje tekstove možete slobodno koristiti za izvođenje na sceni uz obavezu navođenja mog imena na plakatima, video snimcima, najavama i svom ostalom pratećem i promo materijalu.