Želim da smršam

O, dragi Blože, jesam li to zaista rekla?

Kao samoosvešćena žena i feminstkinja, govorim o tome da želim da promenim svoje telo? Očekujem da će mi svakog trenutka zazvoniti telefon i da će me moje koleginice izbaciti iz Udruženja.

Međutim, ostaje činjenica da je to istina. U poslednje dve godine, dobila sam neželjenih dvadeset kilograma težine, a svi oni trenutno igraju oko mog struka. Između udaje, stresa oko još nezavršenog fakulteta, posla koji je inače ok, ali slabo plaćen, nalazi se pohovana piletina, burek sa sirom, kroasani sa eurokremom, torte razne sorte i moje široke farke su postale uske i zategnute. Ne osećam se baš jako loše, ali vaga ne laže. Još jedan sladoled i ponovo ću morati da menjam garderobu.

To je stvarno veliki posao. Mogla bih više da vežbam, evo krenula sam i na aerobik. Na posao idem biciklom od kako su se dani prolepšali. Samo da malo smanjim unos kalorija i eto me na staroj kilaži veoma brzo.

Ali osnovni problem društva i dalje ostaje. Žene niko ne ostavlja na miru kada je o kilaži reč. Žena smrša i svi hvale njen novi izgled i govore joj kako ”sad super izgleda”. Dakle, lepa je samo kad je mršava. Ista žena koja je prethodno bila zarobljena u telu sa viškom sala. To što je uspešno smršala tretira s više poštovanja nego da je, naprimer, završila doktorske studije.

Ako postoji jedna stvar koja povezuje sve ljude sveta, to je stav da je mršavo uvek bolje. Što žena ima manji konfekcijski broj, to je srećnija. To je neminovan zaključak. Kada nekoj ženi danas kažemo kako izgleda super mršavo ili kako je određena garderoba čini mršavijom, to je je kompliment. Ništa nema lepše od mršavljenja. Zar ne?

Ne! Torta je zapravo stvarno jebeno ukusna! Pogotovo Schwarzwald torta, sa svim tim šlagom i trešnjama. Mmmmmm… verujem u ono „rođendan bez torte je obična žurka“. Ljudi koji vole da jedu su najbolji ljudi. Hrana, ukusna hrana servirana sa pažnjom, začinjena i slasna, daje životu lepotu i smisao. Radujem se svakom obroku, pogotovo večeri. Volim da spremam hranu, nove recepte obožavam. Iskreno, radije bih da nikad više ne mogu da obučem veličinu 36 nego da moram da se odreknem nekih vrsta hrane. Slatkiša ni pod razno.

Ali nisam luda. Ugojiti se dvadeset kilograma za dve godine, zaista je previše. Želela bih da mogu da jedem torte još mnogo mnogo godina. Tako da mi malo umerenosti ne bi škodilo. Malo samo da se vratim na pređašnji broj kilograma, pa da mogu da nastavim da uživam u hrani. U veličini 36 sigurno neću biti srećnija i zadovoljnija svojim životom. Ali znajući sebe i svoje telo, osećala bih se bolje. Ceo život sam bila mršava i ovaj višak kilograma mi uopšte ne prija.

No, ne želim više da razgovaram o tome. Ne želim da me ljudi procenjuju na osnovu debljine. Ne želim da govore kako ću ”teško (ili nikako) smršati”. Ne želim da budem jedna od onih opsednutih težinom koja samo čeka da neko primeti kako je izgubila koji kilogram. Sa mnom je sve u redu, iako imam višak. I dalje sam ona ista osoba – vesela, kreativna, raspoložena… Gubitak težine ne određuje moj život. To neće biti vrhunac mojih trideset i nešto godina. Ja samo želim da nastavim da jedem tortu, ne brinući se o posledicama po zdravlje, u redu?

Međutim, to nije jedina opcija. Možda zaista nikad neću smršati i to je sasvim u redu. Naučiću da živim sa svojim telom ovakvim kako je ono sad.

I šta ste me ono pitali? Šta želim?

Želim još jednu šampitu za desert, pa možete da donesete račun.

Leave a Reply

Comment
Name*
Mail*
Website*

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.