Opet se ’nacija’ zgražava… viču ’fuj’, ’odvratno’ i ’sramota’… zašto? Ubistvo? Silovanje? Gej parada? Uzimaju nam Kosovo? Prebili su nekog? Uhapsili nevinog ratnog zločinca?
Ne, ovoga puta reč je o porođaju!
Pojavio se ovih dana snimak na internetu kako je žena rodila dete kod svoje kuće uz podršku svog muža, oca svog deteta i najveći procenat komentara koje sam čula/pročitala mogu da se globalizuju u reči FUJ.
Zašto, Srbadijo? Zar vaše vladike i popovi ne propovedaju natalitet? Zar ne treba da se rađamo i množimo?
Ah, da, treba, ali to treba da je jedan ’intiman čin’, da se odvija daleko od očiju javnosti, a ne da se ’meće po internetima’. Jeste treba žena da bude kao krava (parafraziram jednog od komentatora) pa da se krije, da je neko nedajbože ne vidi dok se porađa… Kad malo bolje razmislim i treba da je sramota, pa svi znamo kako se prave bebe i s obzirom da je ’ona tamo’ trudna – svi znamo šta je pre toga radila. Sram je bilo, bestidnica. Naše mame to nisu radil…OH WAIT…
Onda kažu uslovi nisu sterilni, njegove noge u bazenu i slično. Pa iako se na ovom snimku to ne vidi, verujem da je čovek oprao noge pre nego je ušao u vodu. Nije sigurno sa blatnjave njive stigao pravo na porođaj, pa buć. Sigurna sam da su ljudi obratili pažnju na higijenu koliko god je to bilo moguće.
Pa u bolnicama jedino očevima nije dozvoljeno da pristustvuju porođaju, a inače se tu šeta kako ko stigne. Zar doktori, sestre i babice ne dolaze iz ’spoljnog sveta’? Zar čistačice ne putuju na posao gradskim prevozom? Zar buljuk studenata koji dolaze da zaviruju nije upravo stigao iz obližnje kafane? I oni su sterilni i smeju da uđu u svaku prostoriju, sobu, porođajnu salu, a otac deteta ne može.
U nekim porodilištima doduše i može. Ako plati. Ne baš malu cifru. U novosadskoj Betaniji (koliko sam do danas uspela da saznam) čak ni takva opcija ne postoji. Ako grešim, ako postoji, molim da mi neko javi, vrlo bi me mnogo obradovala takva informacija.
Pre šesnaest godina, kada sam se ja prvi put porađala, još se ispred porodilišta prodavao kanap, pa onda muž dobaci klupko ženi kroz prozor na spratu, a ona mu vrati jedan kraj za koji on zaveže kesu sa potrepštinama koje joj je doneo. Pošto, ako ide redovnim putem i pošalje joj stvari preko sestara, ona će na to čekati sat ili dva, a uz to i rizikuje da nešto od toga i ne stigne do nje. Ne znam da li je tako i danas, iskreno se nadam da se bar to promenilo.
Dakle, kada sam se ja prvi put porađala, moj tadašnji muž, otac našeg sina, uzeo je godišnji odmor da bude uz mene tih dana. Ali eto sticajem okolnosti, iskrsnulo mu je ’nešto preče’ baš tad, te sam ostala sama kod kuće u bolovima. Sama sam nazvala hitnu, došli, odveli me, vikali na mene, u ambulantnim kolima (zašto nemam uput ili putni nalog?), u prijemnoj ambulanti (tek će da vas boli, gospođo!), u pretporođajnoj sali (ovo je već gotovo, zašto niste došli ranije?), a meni je bilo dvadeset godina i nisam pojma imala ni šta mi se dešava, samo sam želela da je neko pored mene – moja mama ili muž (kakav je takav je, tad mi je falio) ili bilo ko sa osmehom i prijateljskom reči utehe.
Drugi put kad sam se porađala, desilo se da je počelo noću, pa je muž bio pored mene. Uredno me stavio u kola hitne i seo napred, da se ispriča sa vozačem. Doveo, uveo, otišao da slavi. Nema veze što su bili rani jutarnji sati, društvo za popiti se našlo. Kasnije je uvideo da razloga za slavlje baš i nije bilo, da je malo uranio sa tim, ali to već spada u neku drugu priču.
Eto, i bez snimka, podelih i ja sa čitavom internet zajednicom svoja iskustva. A baš sam lepo bila počela, na prvi porođaj otišla sama, niko nije ni znao (komšije im kasnije javile da su videli kola hitne kako me odvoze – nije tad bilo mobilnih pa da se javi svima) – kao ona krava na početku posta.
Šta da se radi, danas je takvo doba, savremena tehnologija svima je dostupna, slobodan izbor takođe svako ima, pa neko bira da uđe na Farmu il u Velikog brata, da ga snimaju čak i na wc šolji, neko bira da slika sise i guzu za široke narodne mase, a neko bira da stavi svoj porođaj na youtube. Neka. Svidelo se to nama ili ne, oni imaju apsolutno pravo na to. Tačka.
Otkud znate, možda bi i vaše mame, bake ili prabake u javnost iznosile svoje porođaje, samo da su imale tu tehniku tamo i tada.
Još jedna od zamerki na kućnu varijantu porođaja bila je i ta ’a šta da je nešto pošlo po zlu?’. Odobravam. Moglo je da se desi da nešto ne bude u redu. Ali u bolnici bude uvek sve u redu? U bolnicama ne prave greške? U bolnicama bebe ne umiru? Molim vas!
Moje mišljenje – volela bih da MM bude sa mnom kad budem rađala naše dete. Volela bih da me neko zagli, poljubi, doda mi čašu vode, drži me za ruku. Kada bi očevi češće prisustvovali manje tih ’nesreća’ bi se i događalo. Imao bi ko da dozove lekara ako se opazi da nešto nije kako treba. Jer porodilje stalno vrište i na njih niko ne obraća pažnju i lekarima treba večnost da dođu kad ih zoveš. Jer porodilje su razmažene i ’dernjaju se bez razloga’. Jer nisu sve dale sto, dvesta ili petsto evra da bi neko posebno na njih pazio, iako mu je to posao za koji već dobija platu…
I da zaključim – i mene nekad nerviraju ponosni roditelji što kače slike svoje dece po fejzbuku – beba se smeje, beba plače, beba spava, beba slini, beba ovo ili ono – ma daaaajte više – nije svaka beba ni lepa, da se razumemo 😉 Al njihovo je pravo da kače, moje pravo da gledam il ne gledam.
A na ovom snimku porođaja nema ničeg ružnog ili FUJ, nema vrištanja i krvi i toga što bi moglo da bude ružno, samo ljudi koji daju podršku i pomoć jednoj ženi da donese novo biće na ovaj svet. Onoliko koliko mogu. Jer kroz bol i mučenje žena ipak prolazi sama, to niko ne može da preuzme na sebe. Ali može da joj olakša samim svojim prisustvom.
Pogledajte video. Ili nemojte. Jedno od ta dva.
Leave a reply