Zabranjujem!

Evo, recimo, ja. Ne volim fudbal. Ono baš ne volim. Takoreći mrzim. I hoću da se zabrane sve utakmice. Odoh po bezbolnu palicu i ima da izrazbijam čitav grad, jer, eto, meni smeta što oni igraju i navijaju i slave kad pobede!

I zašto sad nedeljom popodne kad želim da se odmorim, kad upalim tv tamo neki momci u gaćama trče po livadi? Zašto ja to moram da gledam? Osim toga pljuju po terenu po kom se kasnije valjaju, a to nipošto nije zdravo ni higijenski. Svi ćemo se razboleti od njihove prljavštine. Osim toga to nam nameće zapad, i sama reč FUDBAL koja potiče iz engleskog jezika nam to govori.

I kako sutra da objasnim detetu da dvadeset dva odrasla muškarca sa jednom loptom imaju veća primanja na mesečnom nivou nego mi za dva života? Ko to plaća? Fudbalski lobi? Troše naše novce od poreza da obezbeđuju te takozvane utakmice, a deca u školama nemaju najosnovnije. Sve smo siromašniji, a oni nam zamazuju oči tamo nekim pobedama i uspesima, da ne bismo mislili o pravim problemima koje imamo.

Isto tako oni bi nama svima da proture priču da je to zdravo i normalno, ali znamo mi dobro da nije. Kako može biti normalno da momci u najboljim godinama, zdravi, pravi, igraju lopte, umesto da uzmu lopate i motike u ruke, pa da privređuju nešto. Da budu od koristi ovom društvu.

Ovaj napaćeni narod, koji nema ‘leba da jede, zbog njih još i troši pare na kladionice. Pa gde je tu pravda i pravo? I šta sad oni hoće, da igraju utakmice svaki dan? Da šetaju po ulici u kopačkama i šorcevima? Da lupaju loptama o zidove tuđih kuća? Zašto ja to moram da trpim? Nek igraju lopte u svoja četiri zida!!!

Kakva prava oni zahtevaju, kad imaju sve isto kao mi? I šta posle? Kad dozvolimo fudbalerima da igraju, hoće li ista prava sutra tražiti i košarkaši? Teniseri? Ne daj Bože i karatisti? Pa da ulicom šetaju u onim kimonima koji su u suprotnosti sa svim pravilima naše religije?

Ne, ne i ne. Ja to neću dozvoliti. Nazovite me fudbalofobičnom ako želite ali – fudbaler gradom neće šetati!!!

Imam pravo, zar ne?