Veseli kiborg

Rigor se popeo na drvo. Rigor je dečak. Rigor je jedini dečak u okolini prečnika dve stotine kilometara. Drvo je jedino drvo u okolini prečnika od pet stotina kilometara. Zbog toga se Rigor popeo na drvo iako to i nije bilo tako uobičajena igra tog doba.
Zakačio se rukama za jednu granu, zaljuljao se celim telom i zatim pustio ruke da bi elegantno preskočio na drugu. Umeo je satima tako da se zabavlja. Skakao je, prevrtao se i skoro leteo sa grane na granu.
Odjednom, prekinuo ga je mamin glas. Zvala je na ručak. Rigor se okrenuo ka šatoru iz kog je izašla. Trenutak nepažnje koštao ga je pada sa drveta. U deliću sekunde, njegova ruka je promašila granu te je pao sa preko dva metra visine.
Dečak je ležao na jednoj strani, dok je njegova desna noga bila nekoliko metara dalje, zabijena naopačke u pesak. Duboko je uzdahnuo, a zatim pokušao da je dohvati. Nije mu uspelo iz prvog puta, ali je uzeo debelu granu nedaleko od sebe i dohvatio je njom. Zatim je ustao, poštapajući se istom tom granom i krenuo ka šatoru noseći nogu pod miškom.
Mama je izašla da proveri dolazi li na ručak.
„Rigore“, rekla je odmahujući glavom. „Opet ti je otpala noga?“
„Izvini mama.“ Skrušeno je odgovorio.
„Šta ću s tobom…“, vajkala se ona. „Mislim da ćemo ti kupiti jednu od onih KX9001, koje reklamiraju. One su manje sklone otpadanju.“
„Super!“ odgovori Rigor, obradovavši se i odskakuta na jednoj preostaloj nozi do kante za otpatke.