Treba nam jedan dobar smak sveta

#bacipriču 6

mrtvak i profesor engleskog,  na groblju, smak sveta

 

Stari penzionisani profesor engleskog je šetao po groblju. Nije kao da je uživao u toj šetnji. Ali to je sve što mu je preostalo. Naime, od kad je u penziji, ničim se nije bavio, ništa nije radio, nigde nije išao, ni sa kim se nije družio… Nije baš bio jedan od onih profesora kojima se studenti rado vraćaju, pitaju za savet i slično. Nije bio omiljen ni dok je radio po školama. A od kad mu je umrla i supruga, ostao je baš baš usamljen. I tako, šetao je po groblju, svakog dana, obilazeći svoju pokojnu suprugu. Usput je posmatrao spomenike, uglavnom ih u sebi kritikujući. Ovaj je bio prevelik, ovaj premali, ovaj kičast, ovaj previše jednostavan… kao i dok je radio kao profesor – ničim nije bio zadovoljan.

Međutim, ovog jutra, njegov tok misli prekinuo je neko.

„Izvinite…“ – upitao je starac. „Znate li možda gde je parcela broj 1642?“

Profesor se okrenuo. Starac, sličan njemu samom, sa štapom u jednoj i buketom cveća u drugoj ruci, stajao je u blizini.

„Parcela broj…? Zašto mislite da bih ja to znao?“

„Vidim Vas ovde svakodnevno, pa sam pomislio… možda znate.“

Profesor se zamislio. Broj njegove žene bio je hiljadu dvesta i nešto. Ako pretpostavimo da idu redom, onda bi hiljadu i šesto bilo četiri reda posle… ali na koju stranu? Pošto zaista nije imao pametnija posla, krenuo je da pomogne starcu da potraži mesto koje mu je trebalo.

Usput su počeli da razgovaraju. Obojica su se složila da groblja nisu kao što su nekad bila. Da održavanje ne radi svoj posao. Da su mladi previše zaposleni i da ne brinu ni o čemu. Da je sve otišlo dođavola. Ništa nije kao pre.

„Mislim da nam je potreban smak sveta.“ – rekao je starac, a profesor se složio klimajući glavom.

„Da, da, jedan dobar smak sveta, pa da lepo počnemo iz početka. Ovaj svet je ionako propao.“

Međutim, posle parcele 1500, brojevi su se vratili od 800, nisu nastavljali dalje. Izgleda da je 1600 bilo na sasvim drugoj strani.

„Kakva je ovo država,“ – vajkali su se starci. „Ko sve radi u državnoj službi… ni obične parcele ne umeju da obeleže…“

Na njihovu sreću, upravo je nailazio radnik komunalnog preduzeća. Odlično, pomisli profesor, pitaćemo njega gde se nalazi taj grob.

„Izvinite, mladiću!“ – prišao mu je. „Znate li gde je parcela bro 1642? Moj prijatelj bi…“ – osvrnuo se oko sebe ali drugog starca nije bilo. Kao u zemlju da je propao. Sarkastično je pomislio profesor, na groblju ne bi valjalo da vam se to desi.

„Ajde bre, deda, mani me. Što si izlazio, kad ne umeš da se vratiš!“ reče grobar i povede profesora ka sveže iskopanom grobu…

Leave a Reply

Comment
Name*
Mail*
Website*

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.