Problem je u daljinskom

http://istinomer.rs/izjava/ukinuti-daljinske-upravljace-hekleraj-u-ruke/

***disklejmer***

Ironija je u tome što sam baš pre par dana razmišljala na ovu temu. Zašto ironija? Zato što ne želim da u mojoj glavi bude išta što ima u Tominoj.

„U Srbiji ima sve manje ručnih radova: žene gledaju serije, više ne heklaju, ne štrikaju.“

 

 

Reče predsednik države nam pre neki dan.

No, hajde da vidimo šta bih rekla ja. Ako vas zanima. Ako vas ne zanima, daljinski u ruke, pa na farmu ili kod Sulejmana u goste (opet ironija na račun preCednika).
Naime, moja kuća je puna hekleraja. Moja mama je bila prava majstorica. Umela je i da štrika, veze, pravi tapiserije, goblene i da šije. Ali heklanje joj je bilo omiljena aktivnost.
Dok je tata bio ’master of the remote control’ iliti gospodar daljinskog, ona je imala svoju skrajnutu fotelju sa koje je nazirala tek krajičak malog ekrana tv prijemnika. Po svojoj želji ju je tako smišljeno namestila, nije bila ljubitelj serija. Veliki bratovi, Farme i ostali realiti programi nisu tad još postojali, ali znajući nju, mislim da ni to ne bi gledala. Nije bila taj tip.
Ona je heklala.
Imam pola regala punog njenim radovima. Počev od sitnih miljejčića (da, da, znam da je pleonazam i čudan oblik reči, al baš mi se dopada), šeširića za lutke, kutijica za nakit, pa do velikih stolnjaka za trpezarijske stolove i zavesa. Ne samo kod mene u kući, verujem da kod mnogih naših prijatelja i komšija još uvek možete pronaći njene radove.
Naučila je i mene, nije da nije. Verujem da bih i sad mogla (kad bi mi neko započeo) da isheklam jedan stubić, pa četiri stubića u kvadratić, pa jedna puna jedna prazna, sve po šemi. I verujem da bih isheklala možda tri ili četiri kvadratića, možda ni toliko. I onda bih se smorila…
Nije, ručni rad za mene, priznajem. Meni je to dosadno. Ja volim kompjuter. Dajte mi jedan dobar računar, u njemu word, photoshop i premiere i to mi je otprilike dosta. Volim da pravim fotke, volim video klipove, a najviše volim tekstove.
Imam nekoliko blogova i sajtove koje mi je napravila kuma a ja samo održavam.

Elem, da se vratimo na temu: moja mama je heklala, ja blogujem.

Poređenje:

[checklist]

• • • Materijalne koristi nije imala ni ona, kao ni ja. Isključivo uživanje.
    • Volela je da hekla, ja volim da blogujem.
    • Njeni prijatelji su uživali u njenim delima. Moji (bar tako mislim) uživaju u mojim.
    • Ono što je uradila i danas postoji i čuva se, opipljivo je, stoji u ormaru. Ono što ja radim takođe postoji i čuva se. Ne u ormaru, nego u digitalnom formatu.

[/checklist]

Da li je njena umetnost i kreativnost važnija i bolja nego moja? Da li sam manje vredna kao ljudsko biće, zato što gledam serije? Doduše ne sapunice, španske (latinoameričke), indijske ni turske, nego neke ’bolje’… Ne gledam ni Farmu, ali gledam VB.
Može li jedna žena da izabere da posle napornog radnog dana izabere gledanje Sulejmana da je opusti, više nego što to može štrikanje i helanje? Može li da ne veze, čak iako je domaćica? Ima li pravo da uzme u ruke daljinski umesto goblena? Naravno da ima, ali nema pravo da zbog toga ne bude prozvana, jer – nekad su se ljudi „nečim zanimali“, a danas „ne promene ništa u svom životu ceo dan“.

Trebalo bi ukinuti daljinske – reče Toma.

Trebalo bi ukinuti glupost i zatucanost – rekoh ja.