Konačno sam i ja podlegla globalnoj histeriji i pročitala ovaj roman, iliti romane, dakle sva tri dela „Pedeset nijansi sive (mračnije i oslobođeni)“* I knjiga je imala takav uticaj na mene da prosto moram ovako javno da iznesem svoje stavove. Možda nekom i učinim uslugu – pa pročita ili ne.
Prvo o čemu bih jeste ono o čemu se najviše i govori kad je u pitanju ova knjiga a to je seks. E L Džejms koristi izraz „kinky fuckery“ a kod nas je to prevedeno kao „nastrane jebade“, što mi je neodoljivo simpatično iako totalno besmisleno. Dobro, prvo da rešim ove malograđane i malograđanke koji se zgražavaju nad knjigom (iako je nisu ni prelistali a kamoli pročitali). Dakle, ono što autorka opisuje, te nastrane jebade, teško da se tako mogu nazvati. Možete otvoriti bilo koji pornić na internetu i sažeto, finim i kulturnim rečima opisati ono što gledate i dobićete nastranu jebadu kakvu je opisala i Džejms.
Verujte, postoje ljudi koji to rade i uživaju u tome. Ništa nije nastrano ukoliko obe strane pristaju na to, ukoliko su obe osobe punoletne i na mentalnom nivou na kom mogu da shvate šta rade. Ništa što su Kristijan i Anastazija radili nije bolesno, iz njihovog ugla, jer oboje su tako hteli i na to pristali. Postoje scene za koje sam apsolutno sigurna da niko ne bi mogao da uživa u njima (recimo ona sa bičem u prvom delu), al ajde da damo spisateljici pravo na maštu.
Znači, ‘nastrane jebade’ su nešto sasvim ok, i svi vi** (sve vi) koje se zgražavate nad ovom knjigom zbog istih, znam da potajno kad se ugasi svetlo u spavaćoj sobi i kad se bavite sopstvenim ‘jebadama’, koje se sastoje od trominutnih sklekova u mraku sa ženom/mužem (jer jedino tako je u redu), znam da potajno maštate o nečemu neobičnijem i pitate se koliko li je dobro…
Mada, čak ni najperverznije scene Džejms nije baš najbolje predstavila. Ali, žena ipak piše na engleskom, da je na srpskom, moglo je to biti mnogo bolje, pošto mi imamo baš raznolik i bogat rečnik, pogotovo kad su ‘jebade’ u pitanju.
Dalje, ono što mene izrazito nervira u ovoj knjizi, jeste odnos Ane i Kristijana mimo seksa. Pitam se hoće li devojčice, devojke i žene izvući iz toga pouku da je u redu da se neko tako ponaša prema njima? Kroz celu priču, provlači se posedovanje kao ideja vodilja. I on, a ne u manjoj meri i ona – stalno insistiraju na tome: Moje, moje, moje. Niko ne sme da pogleda Anu, niko ne sme da dodirne Kristijana, oni su vlasništvo jedno drugog. Užasno, strašno i nimalo naivno. Takve priče ne mogu da opstanu. Setite se samo poslednjih slučajeva ubistava (iz ‘strasti’) kod nas. Verujem da su imala tako neku sličnu priču kao osnovu.
Pročitala sam na tviteru nečiju ‘šalu’ koja glasi otprilike: „Žene bi htele da ih bičuje Kristijan Grej, a kad muž izvadi kaiš zovu policiju.“ I u pravu je čovek. Zašto bi bilo u redu da vas kontroliše ili bije neko ko je (kao) Kristijan Grej? Zato što je mlad, lep, zgodan i iznad svega bogat?
Primer, parafraziraću dijalog po sećanju:
– Hoću da ti kupim auto. (mislim da je u pitanju neki audi, ne razumem se u automobile, al kontam da je nešto đavolski skupo)
– Pa dobro, ako baš želiš. (ona u stvari ne želi, ali pošto on želi, kako ga odbiti?)
– Želim. Koju boju hoćeš?
– Crnu.
– Crna se ne vidi dobro u mraku.
– Onda crvenu.
– Crvena je suviše upadljiva.
– Koju si ti mislio?
– Belu ili metalik.
– Ok onda bela.
– Dobar izbor, malena.
Dobar izbor? Dobar izbor??? Gde je tu izbor? A pogotovo mi je odvratno pravdanje takvog ponašanja ljubavlju: Moraš da radiš ono što ja želim, jer ja te volim. Ma gde je tu ljubav, jer ja je ne vidim…
Sledeće, zamislite tu frustraciju žene koja ima kreditnu karticu sa neograničenim iznosom a ne sme da kupi haljinu koja joj se sviđa (suviše je izazovna), narukvicu (suviše je jeftina), ni bilo šta drugo – jer je večito u strahu, šta će on reći, kako će odreagovati, hoće li mu se svideti i da li će se naljutiti. Ona ne sme da ima prijatelje (svi je žele), a ni da izlazi sa prijateljicama, ne sme da radi, niti da ide na službena putovanja, ne sme da bude prijatna sa ‘osobljem’, ne sme da vozi auto (iako joj ga je kupio) i još mnogo toga. Svako razmišljanje Ane Stil u ovom romanu može da se svede na rečenicu: „Nadam se da se nije naljutio.“ Jer ako se naljutio, biće kažnjena (fizički). To nije seksi. To je nasilje.
Isto tako, ono što govori i radi Kristijan svodi se uglavnom na: „Moja si, malena, jedi pa ću da te jebem.“ I tu dolazimo do još jednog problema ovog romana, a to je njegova ispraznost. Autorka je pokušala da uklopi ljubić, triler, pornić i šta sve ne u jedan roman. Nije joj to najbolje pošlo za rukom. Napisala je nešto veoma dosadno, sa povremenim, ali ne i dovoljnim ispadima.
Lik „Unutrašnje boginje“ iako ga mnogi kritikuju, meni je na primer simpatičan. Bar neki pokušaj E L da da ovoj priči notu zabavnog.
Anastazija Stil je totalno nerealan lik. Takvi se ne sreću u stvarnosti (bar se nadam). Da li je moguće da devojka, nevina u dvadeset drugoj, posle prvog seksualnog iskustva uspe da svrši deset puta u prvih par sati? To je priča u koju mogu da poveruju samo one koje su još uvek nevine ili koje nikad nisu bile nevine… I ni jednom u celoj trilogiji nije joj se desilo da ne uspe da svrši. Osim onda kad je on tako hteo.
Kristijan Grej je još gori. On je ‘kontrol frik’, kome je najvažnije da mu je ženska osoba potčinjena u svakom smislu i da sluša sve šta joj naredi. Opsednut je njenom ishranom i non-stop je tera da jede (WTF?). Neko ko je zlostavljan u detinjstvu i mladosti, te tako pravda činjenicu da je postao sadista. Znači, onog Frojda koji izmisli tu psihoanalizu, treba dobro isprepucati, jer danas svaki zlostavljač, silovatelj ili ubica ima opravdanje.
– Bu-hu-hu, tukli su me kad sam bio mali.
– Oprošteno ti je, nisi hteo, omaklo se!
Naravno da je strašno i užasno što se takve stvari dešavaju. Niko ne treba da bude zlostavljan i za to nema opravdanja. Ali ako ti se desilo nešto loše u trećoj godini – pobogu, sad kad imaš trideset, krajnje je vreme da odrasteš i pređeš preko toga. Zašto svoju traumu prenositi dalje? Možda ne shvatam psihološke mehanizme, al uglavnom mislim da su samo izgovor, a ne i pravi razlog.
Drage moje, nemojte se ugledati na Anu. Nije u redu biti sa nekim zato što vam kupuje skupe poklone, izvodi na skupa mesta, zasipa vas novcem. Nije u redu da čovek koji poseduje kompanije, stanove i automobile misli da poseduje i ljudska bića. Ne dozvolite da vam iko određuje dužinu haljine, visinu štikala, da li ćete se našminkati ili ne, depilirati ili ne. Ako u vezi živite u konstantnom strahu od toga šta će on reći ili učiniti – nemojte, izađite iz takve veze, jer neće postati bolje, samo gore.
Ali ako želite malo nastranosti u seksu, nemojte se ustručavati da to i (po)kažete. Nismo u šesnaestom veku, danas i žene imaju pravu da uživaju, kako u vođenju ljubavi tako i u ‘nastranim jebadama’. Dominacija i potčinjavanje u seksu – sasvim u redu ako to poželite. Dominacija i potčinjavanje u životu – NE, NE i NE, ni iz kakvog razloga i ni u kom slučaju i za to NEMA OPRAVDANJA!!!
Da rezimiramo: Pedeset nijansi nije nikakav erotski roman, to je ljubavna priča dvoje ljudi koji imaju ozbiljne psihičke probleme. Takve priče se u realnosti obično (na žalost) završavaju tragično a ne hepiendom.
Zašto je onda ova knjiga toliko čitana i prodavana i zašto autorka zarađuje milione od nje? Odgovor je u jednoj reči – marketing! O knjizi se priča, obožava se ili se mrzi, dopada se ili ne, pljuje se po njoj, kune se u nju – ali PRIČA SE te se i prodaje. Nije bezveze rečeno – sex sells!
P.S. Da je napisala priču o Lejli, to bi već bilo nešto!
* Pročitala sam svih 1200 strana (otprilike) za nepuna četiri dana – informacija totalno nebitna, samo se hvalim brzinom čitanja
** Svi, osim možda one Hrvatice što je pisala o ‘tajicama’
Leave a reply