Želim prvo puno da se smejem. Želim da me drži za ruku dok pretrčavamo ulicu na crveno, i da se zbog toga smejemo. Želim da ume da me poljubi, onako, pravo muški. Da me zagrli tako jako da mislim da ću dušu ispustiti. Želim i da učini da mi u njegovom prisustvu krv proključa. Kao i ja cela od glave do pete. I da me takvu odnese i spusti na krevet i da vodi ljubav sa mnom dugo i nežno i lagano celu noć. Želim da tonem u njegovom naručju i da se topim pod njegovim dodirima. Želim da bude vatromet i zemljotres i kataklizma svetskih razmera dok me ljubi.
Želim da me nakon svega pogleda u oči duboko i da mi kaže da sam najlepša i najbolja i da mu verujem svaku reč, iako znam da laže k’o pas. Želim da me cmače i mazi po kosi sve dok ne utonem u san. A kad se probudim želim da mu skuvam kafu, pa odem u kuhinju, onako bosa i obučena samo u njegovu majicu. A on da oseti da me nema u krevetu, pa da dođe za mnom, da mi priđe s leđa i da me uzme, baš tu, na kuhinjskom stolu, dok ona voda za kafu vri i preliva se preko rubova džezve, pršteći po vreloj plotni i ostavljajući za sobom gorki miris uprženog šećera.
Želim da ipak popijemo zajedno tu kafu, dok sam skupljena u njegovom naručju, sa glavom naslonjenom na njegovo rame. Želim da ga ljubim dugo dugo dugo, a on da me pogleda tako da prosto nestanem u njegovim očima. Želim da budem mala, mala, kao dugme i da me stavi u džep na košulji, onaj levo, do srca, i da me nosi sa sobom da mu mirišim ceo dan. I želim da me uvek voli. I da ja volim njega. Eto… samo toliko… jel’ to puno???
Leave a reply