Za prva dva meseca ove godine, tj 60 dana, pročitala sam 20 knjiga ili 9.400 strana. U proseku to je knjiga na tri dana, ili 150 strana dnevno, što je dva i po sata čitanja; priznaćete da to i nije mnogo 🙂
Godinu sam započela drugom knjigom Zemljomorja Ursule Legvin „Grobnice Atuana“ (prvi deo sam pročitala u decembru ’22.). Dosta je dobra i zanimljiva, dala sam joj ocenu 4. Međutim, kada sam počela treću knjigu ove tetralogije, nešto mi se nije svidela, pa sam odustala. Možda nastavim jednom, a možda probam sa nekim drugim Ursulinim knjigama.
Posle toga došao je na red „Ahilov pev“ autorke Medlin Miler koja je napisala i „Kirku“. Obe knjige, kao što možete pretpostaviti, govore o grčkoj mitologiji, ali iz malo drugačijeg ugla. Svi znamo ko je Ahil, i da je poginuo u Trojanskom ratu. Ali zašto i kako, i šta se u stvari krije iza cele njegove priče otkrila nam je Medlin. Knjiga je kontroverzna, nije za svakog, ali mene je oduševila. Uvek cenim drugačiji pogled na svet. A mitologija je mitologija, svakako izmišljena, pa što ne bismo nastavili da je izmišljamo.
Posle ove WOW knjige, vratila sam se Džou Aberkrombiju. Kad kažem vratila, mislim počela ponovo da ga čitam po treći put, prva dva puta su se neslavno završila na prvoj trećini prve knjige. I šta da kažem? Samo da se upitam zašto sam odustala prva dva puta – jer knjige su sjajne. Počela sam od trilogije „Prvi zakon“ koja se (za početak) sastoji od romana „Oštrica“, „Vešala“ i „Poslednji argument kraljeva“. Dala sam svakoj po 4 zvezdice. Ali Aberkrombi je genijalan, svet koji je stvorio je nešto zaista posebno. Ono što mi se u njegovim delima najviše dopalo jeste POV koji prati šest glavnih likova. Na početku su svi zasebni i počneš da se pitaš čemu sad ovaj, ko je sad onaj, zašto je ova sad bitna… I cela prva knjiga bi mogla da se smatra uvodom i predstavljanjem likova (možda sam zato odustala od čitanja prva dva puta). Džo ima moć da čak i najvećeg negativca predstavi u nekom svetlu tako da ne može da ti se ne svidi (Glokta). Kad se svi (ili deo njih) susretnu i krenu u avanture, počinje savršenstvo. Aberkrombi je genije POV-a.
Postoje još tri zasebne knjige iz sveta Prvog zakona, ali njih sam ostavila za kasnije, kao i ostatak u nastavcima, još jednu trilogiju. (Laguna u martu objavljuje konačni treći deo, tako da sad mogu i to da čitam) Prešla sam na „Skrhano more“, takođe njegovo, koje se sastoji od romana „Pola kralja“, „Pola sveta“ i „Pola rata“. Dosta dobro, ali ne toliko, trojčica.
Da malo presečem pronašla sam Holi Blek. Ovo je trilogija koju sam davno počela, a onda prekinula shvativši da nije još sve prevedeno kod nas; sad kad jeste morala sam da nastavim. Prvo o prevodu – „The cruel prince“ nikad ne bih prevela kao „Oholi princ“ (kao što je prevedeno) već bi pre bio Okrutni princ. Takođe, „The wicked king“ nije „Podli kralj“ nego je opak ili zao; a radnja romana mi je pokazala da sam u pravu. „Kraljica ničega“ je ok 🙂 Ovu trilogiju sam ocenila četvorkom, mada su mi prva dva dela bila bolja od trećeg. Svideo mi se neobičan svet vila i ostalih čudnih stvorenja, koja žive tu oko nas, ali nisu onakva kakvim ih zamišljamo. Okrutne i zle vile i vilenjaci otimaju smrtnike i teraju ih da im služe. Spletkare po dvorovima, bore se za vlast, ubijaju jedni druge. Ali jedna smrtnica, Džud, iz čije perspektive je priča i ispričana, uspe da ih „sredi“. Kraj mi se uopšte ne dopada, drugačije bih ja to rešila 🙂
Zatim sam, po preporuci nepoznatih ljudi sa fejsbuka čitala Saru J. Maas i njenu septologiju (jel se tako zove kad nešto ima sedam delova?) „Stakleni presto“. Utisci su pomešani. Počela je dosta dobro, iako predvidivo. Kada sam saznala da je spisateljica imala manje od 20 (!!!) godina kada je počela da piše, zaista joj opraštam početničke greške i predvidivost. Uklopila je sve sjajno. Međutim, što je priča odmicala dalje, oscilovala je. Treća knjiga, recimo, mi je bila dos-dosadna, samo neke halucinacije, snovi, dešavanja u glavama… Šesta knjiga nije trebala ni da postoji, mogla se sasvim lepo uklopiti kao nekoliko poglavlja pete, jer je zaista bila previše. Uvođenje gomile novih likova, kao da sam čitala neku sasvim drugu priču, nepotrebno. Poslednja je bila maestralna, ali opet preduga. Mnogo toga je suvišno, mogla je bez polovine dešavanja tj. mogla je bez toliko detaljnih opisa, a da opet kaže sve šta je bilo potrebno. Zbog svega, neke delove sam ocenila četvorkom, a neke trojkom.
Za kraj februara sam planirala nešto sasvim drugo, ali mi se izjalovilo (o tome će biti više reči u martovskom izveštaju), tako da sam čitala dva romana VanderMeera koja se dešavaju u istom svetu – to su „Ptica čudnovata“ i „Born“. Posle Borna, moja jedina reakcija bila je – UF!
Born je stvorenje koje je Rejčel pronašla u krznu ogromnog medveda, Morda, koji teroriše bezimeni postapokaliptični grad u kom se radnja romana i dešava. Isprva, on je samo jedna grudva nečega, biološki otpad koji je Kompanija odbacila. Ali što vreme više odmiče, Born postaje nešto drugo. Rejčel i Vik, stanovnici Balkonskog grebena, sakupljači i svojevrsni dileri svega što pronađu, ni sami nisu sigurni šta je, ili ko je Born. Knjiga je puna obrta, kraj zaista nepredvidiv i toliko drugačiji od onog što biste zamislili na početku. Svojevrsni nastavak, u kom ponovo srećemo Rejčel i Vika, ali sa pticom čudnovatom u glavnoj ulozi, je više novela nego roman, ali u kojoj se prepliću dve priče je takođe nešto što vredi pročitati. Filozofske misli i slike budućnosti kakva zaista može postati, su živopisne i navode na razmišljanje.
To bi bila dva meseca mog baš plodnog čitanja 🙂 Nadam se da i sledeći meseci nose jednako dobru literaturu. Do čitanja, pozdrav!
Leave a reply