Inkluzija ili diskriminacija

Pitanje je naravno lako. Svako bi zaokružio inkluziju. Ali znate li uopšte šta je to? A znate li šta je diskriminacija. Svi znaju? Ok.

Počećemo onda drugačije.

• Primer 1.

Nalazite se u autobusu. Na vrata ulazi čovek tamnije puti, neuredno obučen, neočešljan, zapušten. Vi – proveravate gde vam je novčanik čim prođe pored vas.

• Primer 2.

Mimoilazite se sa osobom u kolicima na uzanom trotoaru i morate da stanete u travu da bi ona prošla. Pomislite – e baš sad, uprljala sam nove patike, šta ima ovakvi i da izlaze, nek ostane kod kuće gde joj je mesto.

• Primer 3.

U redu na kasi isped vas je mladić izrazito isfeminiziranog izgleda. Kupuje kondome. Mislite – gle ovog pedera, sprema se da ga neko naguzi.

• Primer 4.

Prelazite ulicu na semaforu, upaljeno vam je zeleno. Pored vas se uz škripu kočnica zaustavlja automobil čiji vozač se malo zaneo pa nije na vreme stao na uslovnom. Vi – psujete majku ko dade u ruke volan ženama.

• Primer 5.

Sedite u kafiću. Pored vas grupica ljudi malo glasnije priča na stranom jeziku. Mislite – strašno kako se ponašaju ovi Mađari, valjda treba da znaju i pričaju srpski, kad već žive u Srbiji.

Da li vam se ikada dogodilo bar jedno od navedenog? Nikad? Bravo, zaista se možete pohvaliti činjenicom da ne diskriminišete manjine. Uglavnom. Desilo vam se nešto slično. Nije? Nikad? Lažete. Nema veze, idemo dalje za iste pare. Niste neko ko bi svesno izabrao diskriminaciju. Vi ste osoba koja se zalaže za inkluziju.

Ali – šta je to inkluzija. Definicija kaže da je to uključivanje osoba različitog pola, nacionalne pripadnosti, verskog i socio-ekonomskog porekla, sposobnosti, zdravstvenog stanja ili bilo kog drugog ličnog svojstva pojedinca u aktivnije i ravnopravnije učestvovanje u društvu. Uglavnom, kod nas, misli se na osobe sa invaliditetom, ali to nije u potpunosti tako.

Ispričaću vam nekoliko slučajeva inkluzije.*

Primer 1.

Dečak sa cerebralnom paralizom. Može da hoda uz pomoć ili pridržavanje. Ide na redovnu nastavu, nema intelektualne poteškoće, sve časove prati i radi po redovnom planu i programu, osim fizičkog, što je i razumljivo. Omogućeno mu je da prisustvuje času, gleda utakmice, navija, dobacuje se loptom sa nekim od drugara koji je zaboravio opremu ili ne učestvuje u času iz nekog drugog razloga.

U školu ga vodi mama. Onda joj dosadi pa traži da opština obezbedi personalnog (ili pedagoškog) asistenta. Asistent ga vodi od kapije do ulaza i nazad. Ponekad u toalet. Ostalo vreme nastave presedi u hodniku.

Posle operacije dečak počinje teže da hoda. Jedna osoba više nije dovoljna da ga vodi, potrebne su dve, za svaku ruku po neko. Za put koji je ranije prelazio za pet do deset minuta, sad mu je potrebno četrdeset. Mama ne da kolica. Mama ne da hodalicu. Mama nema vremena da pomaže asistentu. Mama ne dozvoljava da se detetu pomogne tako što će taksi ući u školsko dvorište i skratiti mu put za sto metara (koji njemu znače više od pola sata ”hoda”). Mama ne želi da njeno dete ima „poseban tretman“, ona hoće da je on isti kao svi ostali i ne traži za njega ustupke.

Da li je to inkluzija? Biti isti i raditi isto po svaku cenu? I na sopstvenu štetu? Da li je inkluzija praviti se da nisi različit i da možeš sve što i ostali?

Primer 2.

Dečak kome je nametnuta dijagnoza autizma, da bi se posle utvrdilo da je itekako preterana. On ipak ima neke poteškoće, uglavnom intelektualne i izraženu govornu disfaziju, zbog koje njegova inteligencija može da deluje manja nego što zaista jeste. On takođe ide na redovnu nastavu, ali po individualnom planu i programu. Njegovim drugarima iz razreda objašnjeno je da je on isti kao svi, samo mu ponekad treba malo veća pomoć nego drugima.

Učestvuje u svim aktivnostima svog razreda, čak i u pozorišnim predstavama. Svi razumeju šta je rekao i hteo da kaže, iako njegov govor nije savršen. Mama dolazi na priredbe u kojima on glumi, snima ga i plače od radosti. Do pre godinu ili dve nije verovala da je tako nešto moguće. On je deo svog razreda, isto kao svi ostali, dobija pohvale kad nešto uradi dobro, kao i kritike kad nešto ne uradi kako treba. Naravno u skladu sa svojim mogućnostima. Niko ne tvrdi da ima poseban tretman.

Da li je to inkluzija? Biti deo kolektiva iako se u nekom momentu razlikuješ? Truditi se da poboljšaš svoje intelektualne i fizičke sposobnosti? Da li je inkluzija biti tu da podržiš svoje drugare iz razreda kad rade nešto što ti ne možeš?

Primer 3.

Dečak romske nacionalnosti socijalno depriviran, devojčica sa intelektualnim smetnjama plus četvoro druge dece koja imaju individualni plan i program u razredu sa još dvadeset i šest ostalih „redovnih“ đaka. Kod jedne učiteljice.

Da li je to inkluzija? Nemati dovoljno vremena u četrdeset i pet minuta časa da se posvetiš nikom od te dece. Da li je inkluzija uključivati učenike u redovna odeljenja škola samo zato da bi se zvala uključenom, na štetu i njih samih i ostalih učenika?

Primer 4.

Dečak socijalno neprilagođen, ponavljao razred dva puta. Dolazi na časove kad hoće, kad neće – ne pojavljuje se danima. Ulazi u školsku zgradu iako nema nastavu. Lupa loptom po hodniku uznemiravajući sve ostale. Kada ga spremačica opomene kaže: „Ko si ti da mi nešto govoriš, ja sam učenik ove škole i imam PRAVO da budem tu.“ Kasnije se otkrije da lopta kojom je lupao pripada školi, tačnije da ju je uzeo iz sale za fizičkog bez da je ikog pitao.

Isto tako, bez pitanja, seo je na bicikl koji je nezaključan stajao isped školske zgrade i otišao na njemu kući. Snimljen je kamerom. Ispitivan u policiji. Bicikl je dao ”nekim srednjoškolcima”, koje ne sme da imenuje bojeći se batina. A policije se ne boji.

Na času razrednog starešine dobija ulogu nastavnika. Jer treba ga uključiti, treba da oseća pripadnost. Nema veze što celo odeljenje strahuje od njega, što kada je prisutan na času niko ne može da radi – ni nastavnici svoj posao, ni učenici koji žele da prate nastavu i nešto nauče. To je nebitno.

Bitna je inkluzija. Bitan je on. Ne treba mu kvariti život i budućnost nekakvim ”obavezama”, jer on ima ”prava”.

Recite mi – šta je inkluzija, a šta diskriminacija. Recite mi – kako postupiti a da nikog ne diskriminišeš i da sve uključiš? Recite mi – jer ja ne znam!

*primer jedan je moje lično iskustvo kao lične pratiteljke (biće jednom obrađeno u posebnom postu), ostali su moje viđenje nekoliko različitih priča iz različitih izvora, moguće je da su nepotpuni i u nekom delu netačni, ali mislim da je slika koju sam htela da pokažem – tu.