Ima li feminizma u Srbiji?

Živim u Srbiji. Kažu da je to u Evropi.

Zbog toga treba da budem srećna – mogla sam se roditi naprimer u Bangladešu. Ili Libiji. Siriji, Avganistanu, Jemenu…

Zbog toga treba da budem srećna, jer u tim, i nekim drugim krajevima sveta, onim jako nesrećnim, ženama odseku klitoris, kamenuju ih, polivaju benzinom i pale. Udaju/prodaju osmogodišnje devojčice, koje posle ’prve bračne noći’ iskrvare na smrt. Negde žene moraju da nose burke, po zimi i po vrućini, u kući i na ulici, jer ne daj bože da neko vidi bilo koji deo tela žene koja nije njegova, nečije tuđe žene. Nju može da vidi samo muž, onaj kome ona ’pripada’.

Dok u svojoj kuhinji spremam ručak svom mužu i svom sinu imam vremena i da razmišljam. Razmišljam kako sam srećna. Ne moram da spremam taj ručak, niko mi to nije ’naredio’, niko mi neće, čak ni u sebi, ni najmanje zameriti. Spremam ga zato jer to sama želim. U nekom drugom delu sveta, možda bih dobila batine, završila na urgentnom zbog neskuvanog ručka.

I zato moram biti srećna. Ovo je Srbija. Mi smo u Evropi.

Ovde mogu biti sve što želim: učiteljica, doktorica, predsednica, službenica, novinarka, prodavačica, političarka… Mogu biti i domaćica, ako tako poželim. Mogu biti i feministkinja. Ali bolje je da ne budem. Ovde je feminizam ustvari ’ženski šovinizam’, tako sam jednom čula.

Uglavnom, rodila sam se u Srbiji. Mogla sam se sasvim slučajno roditi i na Marsu, Veneri ili Saturnu; ili u nekoj drugoj galaksiji, na ivici Mlečnog Puta, a možda negde još dalje.

Ima li tamo podela na muškarce i žene ili je to rezervisano samo za ljude, samo za ovaj Univerzum i ovaj Sunčev sistem? Ovde imamo rodove, rase, vere i klase. Delimo se po boji kože, jeziku koji govorimo, u kog Boga i da li uopšte verujemo… Pronašli smo i razne druge veštačke načine na koje se delimo… Ali ipak je najveći jaz i najveće nerazumevanje između dve prirodne i nepromenljive, rođenjem date kategorije – između polova*.

Živim u Evropi – kažu mi da je Srbija u Evropi. I ja im verujem. Jeste, bar geografski.

Ovde smeš da si samosvesna, da si samostalna, da si svoj čovek, (i žene su ljudi, zar ne?) da znaš sve o svom statusu u društvu, da tražiš ravnopravnost. Ali da obavezno, pre bilo koje rodne ili kakve druge primedbe treba da naglasiš da nisi feministkinja.

Jer, zašto bi jedna žena bila feministkinja u zemlji u kojoj nema baš nikakvih problema? Neko mi nešto zabranjuje? Zar ne mogu biti sve što hoću? Mogu biti inžinjerka, antropološkinja, majka, pevačica. Mogu i da obučem šta god hoću. Kratku suknju, uske pantalone, dekoltiranu bluzu. Jedino što me može snaći jesu pogledi muškaraca i još više ogorčenih žena koje ne odobravaju takve postupke. Jer samo nemoralne drolje nose kratko i usko. Ovo je Srbija. A Srbija je u Evropi.

A mogla sam se roditi i na nekom drugom kontinentu, u Africi u nekom plemenu, ili možda i na istoj ovoj planeti Zemlji ali 69. god. PNE, ili u Španiji 1252, na Gazimestanu 1389, kao Indijanka u Americi 1492, Jevrejka u Poljskoj 1930…

Istorija odjekuje od krikova žena.

Stranice udžbenika nam iznose suvoparne priče o vojnim strategijama, lukavosti vojskovođa i okupljanju vojski. Vidimo slike vođa u u sedlima plemenitih atova, čitamo stihove ratničkih balada spevanih u ime kralja i otadžbine, pratimo na mapama marševe vojski, učimo o njihovim pobedama. Trijumfi muškaraca uvek su ispisani krupnim slovima.

Niko ne govori o ženama.

Ali mi znamo da su one bile tu. Svi znamo da se divljaštvo rata ne ograničava samo na bojno polje. Da pošto je poslednji neprijateljski vojnik pao, a jedna vojska slavi pobedu, pobednici usmeravaju pažnju na žene poraženih. Tako je oduvek bilo, mada se surova stvarnost retko spominje u istorijskim knjigama.

Mogla sam se roditi u Troji, ili za vreme krstaških ratova, ili u doba Napoleona. Ali nisam. Rodila sam se u Srbiji u XX-om veku.

I znam da sam srećna.

U svojoj kuhinji večeram sa svojim mužem i sinom i razmišljam kako sam srećna.

Zašto bih bila feministkinja? Zašto da uzalud na sebe navlačim bes poštenih ljudi, muškaraca i žena? Zašto kad ovde mogu da budem sve što hoću? Neće mene u zemlji za koju kažu da je u Evropi niko diskriminisati. U ovoj zemlji žene mogu da budu zaposlene, mogu da budu u državnim institucijama, mogu da se školuju. Mogu biti sve što hoće.

Samo je bolje da ne budu feministkinje. Osim toga, feministkinje su debele, ružne, brkate. One ne briju noge, ni pazuhe. I zašto bi, za ime sveta, iko želeo da bude feministkinja? Mi, ovde, možemo i smemo sve. Ako želimo da odemo u kafanu, da pijemo celu noć, da nabadamo na štiklama od 15cm i da nosimo kilu šminke na licu – možemo. Najgore što može da nam se desi jeste par pijanih pogleda muškaraca i ogovaranja drugih žena. Ovo je Evropa.

MM** pere suđe. On nije feminista. Ali ponekad opere suđe, usisa ili skuva ručak.

Znam da sam srećna.

Moja prijateljica danima gladuje jer je na dijeti. Ne zato što ona tako hoće, nego zato jer njen muž ne želi da ima debelu ženu. Posle dvadeset godina braka i troje dece, ona mora biti uvek doterana i vitka, jer On tako voli. Moja druga poznanica trči kući posle napornog radnog dana, noseći u rukama pune kese namirnica, da stigne da skuva ručak pre nego što Muž stigne. Jer ne daj Bože da ručak nije skuvan, kuća čista i odeća ispeglana. Nema veze što ona radi duže radno vreme, ima veću platu i teži posao. Moja treća drugarica je proglašena lezbejkom zato što nosi kratku kosu, puši na ulici i brani prava homoseksualaca. Još jedna moja poznanica koja… mogu ovako u nedogled…

Ovo je Srbija. Kod nas nema šovinizma, pa ne treba da bude ni feminizma. Kod nas vlada sklad i ravnopravnost.

Pravim kolače u svojoj kuhinji, ne moram to da radim, ali želim, i to me veseli. Biti domaćica je moj izbor.

Srećna sam. Srećna sam što živim u Srbiji. Moram da budem srećna što nisam polivena benzinom ili što mi prijateljicu nisu sahranili s mužem koji je umro. Moram da budem srećna što ovde mogu da budem šta god poželim. Mogu da budem ’samo’ supruga, majka i domaćica. Ne moram da se školujem ako to ne želim. Mogu da budem nepismena. Mogu, ali neću.

Živim i rođena sam u Srbiji.

Zato imam internet i mogu da javno kažem/napišem šta mislim.

MM nije feminista. Ali on se ne stidi da ponekad svojim i mojim prijateljima skuva kafu iako sam ja tu, a pogotovo ako nisam. On me voli i debelu. I ne smeta mu kad par dana ne brijem noge. Meni smeta, njemu ne. Ne smeta mu ako ručak nije skuvan i ako ima paučine u ćošku spavaće sobe. Iako sam ja domaćica i ne radim ništa drugo.

U nekoj drugoj državi, u nekom drugom svetu, možda bih zbog svojih stavova i razmišljanja bila kamenovana ili spaljena za primer drugima. Jer, bože moj, žena sam, a žena nema pravo na svoje mišljenje, a još manje na javno izražavanje istog. U nekoj drugoj državi ili možda u nekoj drugoj kući, samo ulicu ili par kuća dalje od moje… Možda samo treba zaviriti kroz prozor kuće preko puta i videti neku drugu Evropu.

Ne morate ići u Jemen ili Azerbejdžan da vidite prebijene žene. Bacite pogled u komšijsko dvorište. Oni tamo, negde tamo, u drugim državama, na drugim kontinentima, oni ne mrze žene, oni prosto „nisu normalni“. Kolektivno su bile nenormalne i nacije koje nisu dale ženama pravo glasa još koliko u prošlom veku. Ali, to je tad, nekom čudnom logikom, bio tek slučajni šovinizam. Legalan. Masovan. Opšteprihvaćen. Danas i ovde znamo bolje.

U Srbiji nam više ne treba feminizam. Ostvarile smo sva prava. Možemo da radimo i budemo domaćice istovremeno. Možemo da gradimo karijere i odgajamo decu. Možemo da kuvamo ručak svojim muževima i pišemo doktorate. Možemo sve što hoćemo. U Srbiji vam se neće desiti da vas koleginice ogovaraju što ste došle na posao u kratkoj suknji. U Srbiji imamo prava na izbor.

A nasilje… ono se dešava nekom drugom, negde drugde… Toga kod nas nema…

*pol je biološka datost, dok je rod usvojeno društveno ponašanje (prim.aut.)

p.s. znam da sad već nije nemoguće promeniti pol (rod) tokom života, ali pošto je procenat ljudi koji to rade nemerljivo mali spram populacije čovečanstva, biram da ga za potrebe ovog teksta zanemarim

**MM je skraćenica za Moj Muž (nek se navikava ko me redovno čita)