Bisin san

#bacipriču 2

Dželat, tetka, parking i steže vilice

 

Biserka je hodala parkingom kod SNP-a* tražeći svoj automobil. Bila je mrkla noć, parkingom su odzvanjali samo njeni koraci u štiklama. Nikako nije mogla da se seti gde je tačno ostavila auto. Žurila je na predstavu kada je došla, samo se ubacila na prvo slobodno mesto koje je pronašla, i sad nije znala gde je to mesto.

U jednom trenutku, učinilo joj se da je neko prati. Još nečiji koraci su se čuli, osim njenih. Ubrzala je, ali ubrzali su i koraci. Zastala je, zastao je i taj koji ju je pratio. Potrčala je… iako nije znala u kom će tačno pravcu. Njen progonitelj je trčao za njom, čuli su se njegovi koraci u istom ritmu kao i njeni. Panika je učinila svoje. Odjednom se tačno setila gde joj je automobil. Bio je tačno…

…ali Bisa nije stigla do svog auta. Velika masna mrlja, ulja koje je curilo iz nečijeg automobila, sprečila ju je u tome. Ona se okliznula i pala. „E jbg-a!“ bile su poslednje njene reči pre nego što se obrela na tom čudnovatom mestu.

Naime, nesvestica nije došla Bisi kao spas. Umesto da utone u mrak, našla se na nekakvom trgu, usred podneva. Oko nje je bila gomila naroda koji je uzvikivao parole. Svi su bili besni i galamili su, stežući u rukama vile, kuke i motike. Vikali su, začudo, na francuskom, ali ono što je Biseniju još više začudilo bilo je to što je razumela svaku reč.

Jednim pogledom je obuhvatila trg i ljude na njemu. Sve je bilo veoma čudno… kao da se više nije nalazila u dvadeset i prvom veku, nego, recimo, u osamnaestom. Nalazila se na platformi, obučena kao za predstavu „Francuska revolucija“ koju je upravo gledala. A na samo nekoliko metara od nje, stajala je giljotina i dželat!

„Uaaaaaa!“ vikala je okupljena rulja. „Dole plemićka porodica! Smrt Mariji Antoaneti!“

A dželat je progovorio, pozivajući Bisu da priđe: „Šta imaš da kažeš u svoju odbranu?“ upitao je. Bisa je shvatila – ona je Marija Antoaneta, i izgleda da će upravo da je pogube! Šta je mogla da kaže, kako da se izvuče iz ove grozne situacije? A nije čak ni znala francuski.

„Narod nema hleba!“ – povikao je dželat.

„Neka jedu kolače.“ – uzviknula je Bisa, ni sama ne znajući zašto. U tom trenutku, masa je još više poludela.

„Odrubite joj glavu!“ – vikali su.

Dželat ju je uzeo za ruku i poveo je do giljotine. Ona je shvatila da je đavo odneo šalu i steže vilice. A onda je začula sečivo koje se spuštalo ka njenom vratu…

…“Tetka,“ – rekao je. – „Tetka, da li ste dobro?“ Bisa je otvorila oči i ugledala lik mladića ispred sebe.

„Dobro? Da li sam dobro? Pitaš me da li sam dobro?“ – počela je da histeriše. – „Naravno da nisam dobro, upravo su mi odrubili glavu tokom francuske revolucije.“

„Ahaa, bili ste na predstavi.“ – rekao je mladić i pomogao joj da ustane. Bisa je shvatila da se ponovo nalazi na parkingu, a njen automobil je bio na samo par metara od nje.

„Da, na predstavi.“ – reče ona, ni ne pokušavajući da mu objasni šta se zapravo dogodilo. – „I nisam ja nikakva tetka, samo da znaš. Ja sam Marija Antoaneta.“

*SNP – Srpsko narodno pozorište u Novom Sad (prim. aut.)