Kada sam pre više od godinu dana pisala na svom blogu o inkluziji, nisam imala više od jednog pozitivnog primera. I sama sam bila skeptična, jer se inkluzija kod nas ne sprovodi onako kako bi trebala. Da, država je glavni krivac, jer ne obučava stručne kadrove, jer i ono malo entuzijasta koliko nas ima plaća ispod svakog minimuma. Pohvaliću vam se da kao pedagoška asistentkinja dečaka u drugom razredu osnovne imam platu koja je manja od 100 (i slovima sto) evra! Mesečno, da ne bude zabune.
Pitaćete me (mnogi me to pitaju) zašto to uopšte radim.
Zato. Zato što činim razliku. Zato što moj posao ima smisla. Zato što kad uveče legnem da spavam, znam da sam nešto uradila. Znam da sam nekom pomogla. Znam da je neko napravio jedan mali korak napred delimično zahvaljujući i meni.
Krenuću iz početka – dečak (neću pominjati ime) ide u drugi razred, bila sam mu asistentkinja i u prvom, znači sa njim sam od prvog dana njegovog polaska u školu. Deci je odmah objašnjeno da je on „drugačiji“ i da će u razredu imati neznatno drugačiji tretman nego oni. Naravno da u početku nisu shvatali. Naravno da su se bunili – zašto on sme da šeta, a mi ne; zašto on može da jede na času, a mi ne. Ali kada su ga upoznali i sprijateljili se sa njim, sve je to razjašnjeno. Zavoleli su ga u roku od par dana.
Njima je jasno da on tako mora, da on ne može da sedi 45 min i da on uči da sabira samo do 20, iako su oni odavno došli do sto. Ali oni se danas iskreno raduju svakom njegovom uspehu. Kada izađe pred tablu i izračuna 9+5, oni se ne smeju, nego mu aplaudiraju. Kada na likovnom nacrta nešto veoma nezgrapno i nevešto, hvale ga kao da je to najlepši crtež koji su ikada videli. Kada otpeva jednu strofu pesmice na muzičkom, to ih raduje, iako su oni morali da nauče celu pesmicu (od tri strofe).
I niko nije bio srećniji od mene kada je shvatio da ako je 5+0=5, da će i 4+0 biti 4, i 6+0 6 i tako dalje… I niko nije bio ushićeniji od mene kada je napisao svoje prvo pisano slovo. I ne mogu vam opisati osećaj koji imam kada mi obuhvati lice svojim ručicama, pogleda me u oči i kaže „Kako je lepa“.
Eto, zato to radim. I zato mi je krivo kad ljudi pljuju po inkluziji. Jer, zamislite, on ponekad šeta između redova i ometa drugu decu (ostali nikad ne šetaju, sede pet sati u školi bez da se pomere), ponekad galami usred časa jer mu je tako došlo (sve ostalo su uzorna deca koja progovore samo kad ih nešto pitaš) i oduzme učiteljici pet ili deset minuta od časa kad treba nešto posebno da mu objasni (drugoj deci ne treba posebna pomoć, sve znaju čim im prvi put pokažeš).
I smeta mi pogrešna terminologija. Eto, smeta i šta mi možete. Nemaju „posebne potrebe“, jednako moraju da jedu, piju, idu u wc kao i svi mi. Potreba za obrazovanjem nije posebna, i to je jedna od onih koje bismo svi trebali da imamo. No, očigledno je da je nemamo, jer nekim ljudima uporno treba ponavljati da greše a oni i dalje uporno greše i ne žele da nauče. Iako im objasniš. Pravdaju se sa „suština a ne forma“, recimo. E, pa, ja se bavim i suštinom i formom. Ili im izrazi „ne zvuče lepo“, što je takođe nebitno, bitno je da izražavaju ono što treba, bez da ikog vređaju i potcenjuju.
Nisu ni „bolesni“. Kada su bolesni idu kod lekara, kao i svi mi. Oni su zdravi, invaliditet nije bolest, nego stanje.
Takođe nemaju „potrebu“ da budu isti kao svi ostali. Evo primer moje prijateljice koja koristi kolica od svoje osme godine – na jednoj radionici na kojoj je učestvovala postavljeno je pitanje koju bi želju tražila od zlatne ribice da joj ispuni. Bez razmišljanja je rekla da bi volela da upozna Džordža Klunija (ili već tako nekog, ne sećam se više njenih afiniteta ;)). Svi učesnici su zaćutali, jer nisu mogli da veruju da nije rekla da želi da hoda. Njen odgovor na to je bio: „Ali zašto, kad savršeno dobro funkciionišem i ovako. Možda bih, kad razmislim, želela da ima malo više rampi i prilaza, jer postoje neka mesta do kojih se namučim da dođem, ali inače ne, hodanje mi ne nedostaje baš mnogo.“ Žena je zaposlena, završila je fakultet, ima muža i dvoje dece, vozi auto i ima aktivan socijalni život IAKO je korisnica kolica.
Mi smo ti koji na nju gledaju drugačije i sa sažaljenjem. Mi smo ti koji mislimo da je invaliditet hendikep i nedostatak (a ne mora da bude). Mi mislimo da su oni jadni i da im je jedina želja da budu „kao svi ostali“. Oni prihvataju sebe takvim kakvi jesu i trude se da menjaju svet, a ne da sebe prilagođavaju svetu.
Imam još jednu prijateljicu koja se otežano kreće. (Da, izgleda da se družim sa samim invalidima :p) Kada je toplana raskopala njenu ulicu pisala im je mail da se žali jer joj treba prelaz (mostić). Ovako je morala da ide dodatnih 500m okolo da bi stigla do prodavnice. „Nama“ 500m ne znači mnogo. Njoj – pola sata i više hoda. Prva sam joj rekla da joj je to bzvz ideja i da neće ništa time postići. Međutim, istog dana joj je stigao odgovor u kom se izvinjavaju, a sutradan je izgrađen i mostić. To je pobeda. Jedna. Mala. Ali tako se menja svet – korak po korak. Čovek po čovek. Dan po dan.
Menjajte svet ako vam ne odgovara. Nemojte da čekate „da država nešto uradi“, jer NEĆE. Oni koji bi mogli nešto da urade, oni koji su na vrhu, njih je baš briga i za inkluziju i za decu sa invaliditetom. Njima je bitno da napune svoj džep. Njima je bitno da prave „projekte“ i „seminare“, da idu u inostranstvo i uzimaju dnevnice. A nas, koji se bavimo inkluzijom u praksi niko ne pita kako nam je, šta nam nedostaje i kako da se unapredi.
Dakle, menjajte svet, krenite od sebe, pomozite komšiji koji je star i nemoćan da unese drva, stanite na pešačkom prelazu da pređe majka sa detetom, dohvatite kutiju sa najviše police u supermarketu devojci koja je niska, pružite ruku i pomozite nekom ko je pao da ustane. Nemojte samo da kukate na državu, jer ima toliko toga što možemo i sami. Ako se potrudimo.
Ako sam samo jednu osobu ovim postom naterala bar da se zamisli – postigla sam nešto!
Leave a reply