Još kao sasvim mala devojčica sam se pitala gde to piše da dečaci nose plavo, a devojčice roze. Zašto devojčice imaju dugu, a dečaci kratku kosu? Ko je to propisao i zašto? Odgovore nisam dobila, tad. Kad sam odrasla i sazrela, do zaključaka sam došla sama. I nisu mi se dopali.
Ali shvatila sam, da sam čak i tad, u petoj godini, bila feministkinja. A sebi sam to priznala tek nedavno. A čemu me je taj novootkriveni feminizam naučio? Šta sam to nesvesno shvatala čak i tad, a onda pod uticajem društva i vaspitanja potisnula? Da li se rađamo nesvesni razlika, a kasnije tokom života, zato što nas nauče i vaspitaju, počnemo da smatramo da smo različiti?
I da li je to dobro? Postoje li muško-ženske razlike koje nisu biološka datost? Šta je urođeno, a šta stečeno? Treba i našu decu da vaspitamo tako da poštuju različitost ali da insistiraju na ravnopravnosti ili treba da ih učimo da su dečaci i devojčice „dva sveta“. Dva sveta koja koegzistiraju jedan pored drugog, ali ne i jedan sa drugim? Nikad isti, nikad jednaki, nikad ravnopravni…
1. Srećna sam i zahvalna što naši životi nisu onakvi kakve su imale naše mame i bake. Prevalile smo ogroman put. Ali još nismo na kraju. Ima još mnogo toga što se mora i treba uraditi.
2. Volela bih da ljudi shvate da je feminizam dobar i za dečake (muškarce). Nemojte ih učiti da „muško ne plače“. Da uvek moraju da budu hrabri i jaki. Pustite dečake da imaju osećanja.
Osećanja nisu „ženskasta“ (da izbegnem reč “pederska”).
3. Mogu da budem feministkinja i ako lakiram nokte i nosim štikle od sedamnaest centimetara ili ako bukvalno nikad ne stavljam šminku ni nakit. Mogu da budem feministkinja i u trenerci i patikama, kao i kratkoj suknji i sa silikonima. I sve između toga. Niko ne sme da me osuđuje.
4. Takođe mogu da budem udata, domaćica i da imam troje (ili više) dece; kao i da ne želim nikad da rodim i ceo život posvetim karijeri. Nebitno je.
5. Mogu da budem i lezbejka. Ali ne moram.
6. Shvatila sam da je modna industrija totalna ludost. Moje prosvetljenje nije samo u tome da sam lepa ovakva kakva sam, nego da ne moram uopšte da budem lepa. Moj izgled je bitan samo meni.
7. Bilo mi je očigledno i ranije, ali kao feminstkinja sam još jasnije videla koliko je reklamiranje bilo kojih proizvoda seksističko.
8. Moja tolerancija na mizoginiste (ženomrsce), ljigavce, dobacivače na ulici, takozvane mačo tipove i slične ravna je nuli.
9. Nije normalno, prirodno i prihvatljivo da se u mnogim poljima nauke ili industrije, pa čak i politike, žene ne nalaze u dovoljnom broju.
10. Kao ni to što se žene u umetnosti, pevačice, glumice, književnice, ne tretiraju isto kao muškarci. Znate samo one naslove u novinama – Uspešna iako ima troje dece; gde je ekvivalent ovome za muškarca?
11. Naučila sam da je nemoguće izgledati kao žene u časopisima. To je zato što ni one ne izgledaju tako.
12. Mnoge priče i bajke iz detinjstva mi danas zvuče, pa… recimo problematično. A to je slučaj i sa mnogim filmovima snimanim sada, ne samo od ranije.
13. Odeća koja svojom bojom pokazuje da li je nosi dečak ili devojčica me sve više nervira. I ne samo odeća, nego činjenica da se dečacima sve kupuje plavo, igračke, posteljina, kolica; a devojčicama roze. To je budalaština.
14. Shvatila sam da nije normalno da ti dovikuju na ulici. I da sekstičke komentare ne treba shvatati kao komplimente. Shvatila sam da nisam “preosetljiva” ukoliko mi to smeta.
15. Apsurdno mi je kad čujem da i dalje postoje ljudi koji krive ženu koja je žrtva nasilja. Uvek postoji neko „ali“ kojim se opravdava nasilnik. Bilo da je to član porodice. „Ko zna šta je ona njemu radila, pa mu prekipelo“. Ili nepoznati napasnik na ulici. „Zašto je išla tuda sama noću u kratkoj suknji, sama je tražila.“
16. I naravno, shvatila sam da nikom ne treba da bude bude bitno sa koliko njih sam „bila“. Koliko je pravi broj? Ako ih je puno, kurva si. Ako ih je malo, ružna si. Ma šta te briga!
I najvažnija stvar koju sam shvatila kao feministkinja je ta da sam postala svesna koliko seksitičkih idiota ima na ovoj planeti! I jedan je previše!
Leave a reply